​Пред сваке изборе у Србији, медицински апарати напуштају болничке ходнике и селе се на терен. Раније је тај политичко-здравствени ритуал био добро познат и предвидив: викендом би се сеоске амбуланте отварале за превентивне прегледе, лекари опште праксе и по неки специјалиста измерили би притисак и шећер мештанима, а грађанима је то био скоро па сигуран показатељ да нас ускоро очекује гласачка машинерија.

​Међутим, ове године стандарди предизборне пропаганде доживели су праву „(ре)еволуцију“.

​Превентивни прегледи више нису затворени у скромним локалним амбулантама. Сада се обављају на најневероватнијим местима: од импровизованих пунктова, домова културе, мобилних амбуланти у камионима, па све до отворених спортских терена и ливада.

Основно правило модерног политичког маркетинга налаже: ако током прегледа нема ТВ камера и ако снимци нису преплавили друштвене мреже, пацијент није ни прегледан, а болест не постоји. Здравље народа постало је само пратећа кулиса у режираном спектаклу.

​

Друга „новина“ ове кампање јесте срозавање угледа струке зарад политичких поена. Уместо редовног здравственог особља у њихово слободно време, у села се шаљу највиши страначки функционери, директори болница, управници клиника и универзитетски професори. У појединим местима прегледе су лично вршили министар здравља Златибор Лончар и премијер Ђуро Мацут, претварајући медицинске прегледе у чист политички перформанс.

​Посебно је алармантна ситуација на југу Србије. У теренским акцијама директно учествују челници УКЦ Ниш, као и руководство и запослени из Института „Нишка Бања“ предвођени в.д. директором. Док се мештанима по селима и ливадама између осталог обећава „брза пречица“ за даљи третман и операције у Нишу, ти исти челници, иначе истакнути функционери владајуће странке и Покрета за народ и државу, током радног времена једноставно нису на својим радним местима у УКЦ Ниш и Институту. Тиме се стварају парадокс и неправда: да би пацијент остварио право на редовно лечење или прескочио бескрајне листе чекања, мора имати среће да га руководиоци „прегледају“ на ливади током предизборног каравана.

​Случај „нултог ћација“и кршење закона пред камерама

​Ипак, највећу буру и оправдани гнев јавности изазвале су фотографије и снимци који су преплавили мреже: практиковање медицине од стране студента ИВ године Медицинског факултета, у јавности познатог као „нулти ћаци“ и политизовани „студент који жели да учи“, Милош Павловић.

​На фотографијама из мобилних амбуланти у селима попут Сењског Рудника и Стрмостена, овај студент обавља ЕКГ прегледе, мери притисак и прегледа пацијенте, поносно се хвалећи тиме на свом инстаграм налогу. ​Оно што се у медијима блиским власти пласира као „хумани рад и непосредан контакт са мештанима“, у правном и етичком смислу представља озбиљан проблем и кршење законских прописа.

Студент медицине, без обзира на годину студија и просек, нема лиценцу Лекарске коморе нити законско право да самостално врши дијагностичке процедуре и третира пацијенте. Студент медицине не може самоиницијативно, на основу самог статуса студента, да учествује у прегледима пацијената. То је могуће само у оквиру формално-званично организоване практичне наставе, на основу односа факултета и здравствене установе, према прописаним условима, уз одговорног наставника или здравственог радника и уз поштовање права пацијента. Зато у конкретном случају није довољно питати да ли је био присутан неки лекар. Потребно је проверити који је факултет организовао праксу, који је био њен наставни основ, да ли је постојао уговор са установом и ко је званично био одговоран за студента и пацијенте. Уколико тога нема, позивање на „студентску праксу“ не  представља званични правни основ.

​Нарушавање приватности пацијената
 -објављивање снимака и фотографија пацијената на приватним друштвеним мрежама ради сопствене и страначке промоције представља директно кршење лекарске етике и права на приватност пацијента.

​Злоупотреба јавних ресурса:
-користити државне мобилне амбуланте и здравствени систем као полигон за промоцију страначких омладинаца и политичких фаворита представља потпуну деградацију институција.

​​Ово нису обични превентивни прегледи већ је предизборна кампања подигнута на највиши и најопаснији ниво. Превентивне прегледе не обављају стручњаци из терцијарних установа, професори, премијер и министар здравља.
Шта се дешава оног тренутка када медијски караван спакује своје камере, склопи шаторе, а функционери и професори се врате у своје лимузине?

​За мештане сеоских средина не остаје ништа.

​Остају празна обећања о „пречицама“ које се  забораве чим се преброје гласови. Остају опет закатанчене сеоске амбуланте, остаје хронични недостатак лекара и медицинских сестара и техничара, баснословно скупи лекови и листе чекања које настављају да расту. Пацијенти поново постају невидљиви за систем, сведени на чекање у недоглед.

​Здравство не сме да буде сценографија, а пацијенти не смеју бити статисти. Када страначка припадност постане важнија од Хипократове заклетве и закона ове земље, медицина престаје да лечи и постаје само јефтина и опасна обмана.

 др Славица Плавшић