Ево за који дан ћу да напуним 67 лета. Званично сам у пензији непуне два године. Кажу да је то ружно доба, да су људи у тим годинама „и сувише млади да би имали жеља, али и сувише стари, да би могли да их остваре”, како једном записа Меша Селимовић. Остала су нам још једино сећања, за које нас нико више и не пита, а мислим да би требало нешто да питају и нас ветеране за које је уврежено мишљење да представљамо сигуран глас за владајућу партију.

Никада у животу нисам био члан ниједне странке, а није да нисам имао позива. Јесам и то у више наврата. Звали су ме и радикали и „жути”, а први социјалисти још средином деведесетих прошлог века. Никада нисам имао никакву дилему и није ми било ни у „пети” да се „учланим” било где. Последњих петнаестак година нисам био чак члан ниједног новинарског удружења. Политика ме никада није занимала иако сам због ње почетком деведесетих прошлог века постао избеглица. Тада ми се и „згадила” за три живота.

Једини животни, а и „пословни” мото ми је постао онај што ми га је пред мој први новинарски задатак у главу „утувио” мој први шеф Батан Кочовић, вишедеценијски дописник „Спорта” из Сарајева. Мој драги Батан ми је пре више од четири деценије рекао:

„Милораде упамти да испод наших текстова остаје потпис, тако да пази шта и како пишеш. Истина је једна и она мора да ти буде императив. Немој да навијаш када пишеш. Немој никада да дозволиш да те се дете стиди због твог писања. Упамти то”.

Искрено говорећи да нисам за сва времена упамтио Батанове речи, вероватно бих „боље прошао” у животу. Да сам био члан неке странке, а људи се углавном увек учлањују у владајуће странке јер од тога имају користи, имао бих гарантовано и већу плату, а вероватно и неку „функцију”. Можда бих некада постао и некакав „уредник”. Никада нисам имао такву дилему и увек сам имао свој став и нисам размишљао на начин како то странка или било ко од мене тражи. Тако дочеках и пензију и „ружно доба” што рече Меша.

Међутим, у петак поподне пред улазом у зграду приђе ми Милош из суседног улаза. Познајем га још док је био дете када се непрестано играо фудбала са другарима. Увек је био одличан ученик и у основној и касније у гимназији. Сада је студент. Прошле године ми његова мајка на мобилном телефону показа Милошеве крваве жуљеве на ногама које је са колегама студентима „зарадио” ходајући до Новог Сада. Мени је било „ружно” гледати те крваве подливе по његовим табанима, а могу мислити како је било њему.

Милош ми рече:

„Чика Мићо хоћете сутра да потпишете студентску листу”, и каза ми адресу на којој могу то да урадим у суботу.

Рекох му:

„Милоше када си ти могао да ходаш до Новог Сада, могу вала и ја да потпишем листу”.

У суботу дођох на речену адресу у 15,28. Ред је био подуг. Фини неки свет. Одавно смо заборавили како се људи радују једни другима. Нико не псује, не „ронда”, не љути се, не вређа. Смех и шала доминирају. „Дежурни редари” повремено долазе, нуде освежење, старије људе и мајке са малом децом уводе да преко реда дају „аутограм” за студенте. Потписах се и ја у 20,06. Иако у седмој деценији нисам осећао ама баш никакав умор. Четири и по сата пролетеше за „секунд”. Био сам у добром друштву и би ми много драго да помогнем младом свету.

Сретох синоћ Милоша и рекох му да сам потписао листу. Захвалио се. Одговорих му: „Ништа мој Милоше. На младима свет остаје. Ви себи правите државу какву желите. Добићете и 25. октобра од мене још један глас”. Написах како осећам како сам увек и писао. Искуство ми каже да младим људима увек треба помоћи.

Милорад Бјелогрлић