Evo za koji dan ću da napunim 67 leta. Zvanično sam u penziji nepune dva godine. Kažu da je to ružno doba, da su ljudi u tim godinama „i suviše mladi da bi imali želja, ali i suviše stari, da bi mogli da ih ostvare”, kako jednom zapisa Meša Selimović. Ostala su nam još jedino sećanja, za koje nas niko više i ne pita, a mislim da bi trebalo nešto da pitaju i nas veterane za koje je uvreženo mišljenje da predstavljamo siguran glas za vladajuću partiju.

Nikada u životu nisam bio član nijedne stranke, a nije da nisam imao poziva. Jesam i to u više navrata. Zvali su me i radikali i „žuti”, a prvi socijalisti još sredinom devedesetih prošlog veka. Nikada nisam imao nikakvu dilemu i nije mi bilo ni u „peti” da se „učlanim” bilo gde. Poslednjih petnaestak godina nisam bio čak član nijednog novinarskog udruženja. Politika me nikada nije zanimala iako sam zbog nje početkom devedesetih prošlog veka postao izbeglica. Tada mi se i „zgadila” za tri života.

Jedini životni, a i „poslovni” moto mi je postao onaj što mi ga je pred moj prvi novinarski zadatak u glavu „utuvio” moj prvi šef Batan Kočović, višedecenijski dopisnik „Sporta” iz Sarajeva. Moj dragi Batan mi je pre više od četiri decenije rekao:

„Milorade upamti da ispod naših tekstova ostaje potpis, tako da pazi šta i kako pišeš. Istina je jedna i ona mora da ti bude imperativ. Nemoj da navijaš kada pišeš. Nemoj nikada da dozvoliš da te se dete stidi zbog tvog pisanja. Upamti to”.

Iskreno govoreći da nisam za sva vremena upamtio Batanove reči, verovatno bih „bolje prošao” u životu. Da sam bio član neke stranke, a ljudi se uglavnom uvek učlanjuju u vladajuće stranke jer od toga imaju koristi, imao bih garantovano i veću platu, a verovatno i neku „funkciju”. Možda bih nekada postao i nekakav „urednik”. Nikada nisam imao takvu dilemu i uvek sam imao svoj stav i nisam razmišljao na način kako to stranka ili bilo ko od mene traži. Tako dočekah i penziju i „ružno doba” što reče Meša.

Međutim, u petak popodne pred ulazom u zgradu priđe mi Miloš iz susednog ulaza. Poznajem ga još dok je bio dete kada se neprestano igrao fudbala sa drugarima. Uvek je bio odličan učenik i u osnovnoj i kasnije u gimnaziji. Sada je student. Prošle godine mi njegova majka na mobilnom telefonu pokaza Miloševe krvave žuljeve na nogama koje je sa kolegama studentima „zaradio” hodajući do Novog Sada. Meni je bilo „ružno” gledati te krvave podlive po njegovim tabanima, a mogu misliti kako je bilo njemu.

Miloš mi reče:

„Čika Mićo hoćete sutra da potpišete studentsku listu”, i kaza mi adresu na kojoj mogu to da uradim u subotu.

Rekoh mu:

„Miloše kada si ti mogao da hodaš do Novog Sada, mogu vala i ja da potpišem listu”.

U subotu dođoh na rečenu adresu u 15,28. Red je bio podug. Fini neki svet. Odavno smo zaboravili kako se ljudi raduju jedni drugima. Niko ne psuje, ne „ronda”, ne ljuti se, ne vređa. Smeh i šala dominiraju. „Dežurni redari” povremeno dolaze, nude osveženje, starije ljude i majke sa malom decom uvode da preko reda daju „autogram” za studente. Potpisah se i ja u 20,06. Iako u sedmoj deceniji nisam osećao ama baš nikakav umor. Četiri i po sata proleteše za „sekund”. Bio sam u dobrom društvu i bi mi mnogo drago da pomognem mladom svetu.

Sretoh sinoć Miloša i rekoh mu da sam potpisao listu. Zahvalio se. Odgovorih mu: „Ništa moj Miloše. Na mladima svet ostaje. Vi sebi pravite državu kakvu želite. Dobićete i 25. oktobra od mene još jedan glas”. Napisah kako osećam kako sam uvek i pisao. Iskustvo mi kaže da mladim ljudima uvek treba pomoći.

Milorad Bjelogrlić