Био сам сасвим млад кад је Пинкију и Шваби, и њиховом трећем неприлагођеном другу, дошао Љубиша Курчубић Куре.

Да, изашао је из свог скупоцјеног аутомобила, донијевши са ,,рада“ у Њемачкој гомилу ђаконија. Куре, вјероватно, иако у филму није детаљно приказано, био је клинац из несређене породице, кога је могуће хранила Швабина баба, и остао је дужан Шваби. Тако је мали Шваба научио да не буде пи.ка. Није имао контролу и већ би завршио као клинци из ,,Сивог дома“, да није било његовог друга Пинкија, који је био умјеренији, иако несташан, али и захваљујући времену, које је и његовом узору чика Курету и сличним пајтосима одговарало, времену санкција. Што једном приликом рече чика Куре ,, ове санкције да потрају, и Бог да нас види“. Наравно, све то уз пјесме турбо фолк звијезда са ритмовима Исток-Запад. Изгледа да се овдје пробао екстази, без икаквог хемијског уноса у организам, само кад би се слушао тај ,,гас“ или глас. Ово су неке интерпретације чувеног филма Срђана Драгојевића ,,Ране“.

Тинејџери, који су фантастично одглумили Пинкија и Швабу, одрасли су у стварном животу у ,,жешћем“ крају као у и филму. Бар, што се тиче Пинкија, његов живот, као да је имитирао филм. Недуго, пошто је постао славан у Драгојевићевом филму умире под неразјашњеним околностима, приликом одслужења војног рока. Неко је говорио да се предозирао хероином, неко да се угушио од нечега у сну и итд. Приче ко приче. Ако не гријешим, мислим, да је његова мајка недавно тражила есхумацију тијела свога сина, како би се аутопсијом тачно утврдило од чега је умро.

Филм Ране, толико је вјерно дочарао својим хумором и свим осталим дизелашку генерацију деведесетих, чак је и у рангу са документарцем“ Видимо се у читуљи“. Дизелаши су назив за субкултуру омладине и адолосцената стасалих за вријеме ратних деведесетих и СРЈ под санкцијама. Карактеристичан стил облачења су патике марке Реебок, Нике, Аир Маx, фармарке са дуксом увученим у гаће, тако да се види чувени сјајни каиш популаран у то доба, осим тога дизелаши су носили тренерке, наравно скупе, такође горњи дио увучен у гаће са скупим патикама.

Сједјели би по читаве дане у новоотвореним кафићима и испијали еспресо, држећи ону пластичну кашикицу, за мијешање шећера у кафи, у уста. Правили се незаинтересованим за све, осим за њихове тајновите послове. Све док једног дана не би завршили у читуљи, наравно, не на природан начин би завршили живот. Али битно је да су они толико ,,проживјели, проводили се, разочарали, и све остало, како нико од смртника, попут њихових родитеља не могу доживјети ни за неколико живота“.

У исто вријеме, на хиљаде младића погинуло је на разним ратиштима широм бивше Југославије. Многи су насилно мобилисани и одведени од стране полицајаца, иако су се вјешто крили код тетака, гледали МТВ, пили кока-колу, пушили траву и маштали да оду преко,, баре“. Али нијесу, отишли су два метра испод земље, нажалост.

У слично вријеме појавио се мада нечујно и ЛГБТ покрет, али ипак јавно, прву овакву организацију је те 1990.године, основао Дејан Небригић. Имао је само двадесет година. Био је надарени новинар, писац, умјетник, антиратни активиста, борац за људска права. Трагично је страдао дан-два пред Нову 2000.годину од свог тадашњег партнера, у двадесет деветој години живота, након што је после исповијести код свештеника одлучио да напусти уопште сексуални живот и живи аскетски попут монаха. Поред њега пред сам крај осамдесетих у Београду је почео да се појављује прва југословенска транс особа Вјеран Миладиновић Мерлинка симбол урбаног дијела града. Био је прва транс особа у бившој Југославији. Трагично је настрадао 2003.године, баш у слично вријеме кад се десило убиство Зорана Ђинђића. И он је годинама прије убиства био оставио свој посао ,,продавачице љубави“.

Сви ови људи су обиљежили Београд, али и читав Балкан, нијесу имали баш много среће. Изгледа да су их појеле ,,сјенке над Балканом“.

Милош Лалатовић