Светски дан сећања на жртве саобраћајних незгода обележава се сваке треће недеље у новембру и посвећен је сећању на милионе људи који су изгубили живот на путевима широм света, али и на све оне који су преживели саобраћајне незгоде са тешким последицама. Ове године обележава се 15. новембра, под слоганом „Сећајмо се. Подржимо. Делујмо.“ Овај дан није установљен само да бисмо се сетили оних којих више нема, већ и да бисмо указали на размере страдања, одали признање хитним службама које прве прискачу у помоћ и подсетили друштво да се највећи део ових трагедија може спречити. Његова суштина је у томе да сећање не сме бити само чин туге и одавања почасти, већ и позив на одговорност и одлучно деловање како би путеви постали безбедније место за све.
На самом почетку желим да истакнем да се подаци изнети у овом тексту заснивају на Статистичком извештају Агенције за безбедност саобраћаја Републике Србије о стању безбедности саобраћаја у Републици Србији за 2025. годину.[1]
А подаци су више него забрињавајући. Србија се налази међу европским земљама са највишим јавним ризиком смртног страдања у саобраћају. Поређењем вредности овог показатеља у Србији са просеком држава Европске уније, током последњих десет година, показује да је ризик смртног страдања у нашој земљи чак 1,5 до 1,8 пута већи. Колико је ситуација озбиљна, најбоље говори податак да смо током 2025. године имали чак 74 погинула на милион становника.

Дакле, Србија се, према ризику од смртног страдања у саобраћајним незгодама, сврстава у групу држава са најнеповољнијим показатељима међу 34 европске државе. Штавише, наша земља бележи највећи ризик смртног страдања међу свим државама које достављају податке у базу података Европске уније о саобраћајним незгодама.
Према подацима Агенције, током 2025. године на територији Републике Србије догодиле су се 33.325 саобраћајних незгода. У њима је живот изгубило 488 лица, док је 3.763 задобило тешке, а 15.619 лаке телесне повреде. Поред тога, евидентирано је и 19.744 саобраћајних незгода у којима је настала искључиво материјална штета.
Посебно забрињавају подаци о страдању најрањивијих старосних категорија учесника у саобраћају. Током 2025. године живот је изгубило једанаесторо деце узраста од 0 до 14 година, док је 1.406 деце повређено. Међу младима, узраста од 15 до 30 година, живот су изгубила 102 лица, а 6.159 је повређено. Ни подаци о страдању најстаријих нису ништа мање забрињавајући: живот је изгубило 155 лица старијих од 65 година, док је 2.461 лице из ове старосне категорије повређено.

Пре него што наставим, желео бих да нагласим да иза сваког од ових бројева не стоји само статистички податак, већ један људски живот, једно име и презиме, нечија мајка или отац, бака или дека, брат или сестра, нечије дете… Иза сваког броја налази се породица која је изгубила део себе, празна столица за породичним столом и нечији рођендан који више никада неће бити прослављен. За оне који креирају и спроводе политику безбедности саобраћаја[2], ови подаци често остају само бројке у годишњим извештајима. За породице које су изгубиле своје најмилије, међутим, они представљају бол која нема статистичку вредност и празнину коју ништа не може да надомести. Зато не смемо дозволити да се на жртве саобраћајних незгода навикнемо, да их сведемо на проценте и графиконе у годишњим извештајима. Јер ниједан изгубљени живот није само број, а ниједна породица не би смела да научи како изгледа живот без некога кога воли због нечије неодговорности или пропуста система.
Саобраћајне незгоде нису случајност, како нам то креатори политике безбедности саобраћаја често представљају у јавности. Оне су, пре свега, последица наших погрешних одлука и системских грешака. А оно што је последица људског деловања и нечињења може се мењати, њиме се може управљати и што је најважније, такве незгоде се могу спречити. О размерама нашег нерада и дубини системских проблема најбоље сведоче подаци које сам претходно навео.
Нажалост, чини се да креатори политике безбедности саобраћаја и даље не прихватају, нити доследно примењују савремени концепт одговорности за стање безбедности саобраћаја. Тај концепт превазилази уско схватање правно-кривичне одговорности учесника саобраћајне незгоде и подразумева много ширу одговорност: системску, политичку, стручну и моралну. Зато се с правом поставља питање: зашто се у јавности толико говори о одговорности учесника саобраћајних незгода, а тако мало о одговорности оних који креирају саобраћајну политику, доносе одлуке и управљају системом безбедности саобраћаја?
Управо се у томе огледа суштина савремене теорије и праксе безбедности саобраћаја. Одговорност за настанак и последице саобраћајних незгода не може се посматрати искључиво кроз поступке непосредних учесника, већ се мора сагледавати кроз одговорност свих чинилаца система. То подразумева одговорност доносилаца одлука, планера, пројектаната, извођача радова, управљача путева, инжењера, произвођача возила, саобраћајне полиције, правосудног система, проверивача безбедности, здравствених организација и свих других који својим одлукама, поступцима или пропустима утичу на ниво безбедности саобраћаја.
Можда широј јавности није довољно познато да је Србија још 2023. године усвојила Националну стратегију безбедности саобраћаја за период од 2023. до 2030. године, заједно са пратећим акционим планом. Акционим планом, који се односио на период до 2025. године, било је предвиђено 248 активности и 31 мера чија је реализација требало да допринесе смањењу броја смртно страдалих и тешко повређених у саобраћајним незгодама. Међутим, нови акциони план још увек није ни на видику, док је питање у којој мери су претходно планиране активности и мере заиста спроведене остало без јасног одговора. Другим речима, не само да немамо нови план који би требало да дефинише наредне кораке, већ немамо ни јасну слику о томе шта је од претходно преузетих обавеза остварено.
А да безбедност саобраћаја није само питање људских живота, већ и озбиљан друштвени и економски проблем, показују и подаци из саме Стратегије. Према њеним проценама, друштвено-економски трошкови саобраћајних незгода у Србији износили су око 4,1 милијарду евра у 2019. години. Дакле, последице небезбедног саобраћаја не мере се само изгубљеним животима и нарушеним здрављем, већ и огромним економским губицима које сноси читаво друштво.
Стратегијом су, такође, дефинисани и конкретни општи циљеви: смањење броја смртно страдалих и тешко повређених лица за 50 одсто до 2030. године, у односу на 2019. годину, као и остваривање циља да од 2030. године нема смртно страдале деце у саобраћају. То су циљеви који на папиру звуче амбициозно и охрабрујуће. Међутим, у досадашњем периоду важења Стратегије (2023-2025) смртно је страдало 173 лица више, док је тешко телесно повређено 2.562 лица више од оног што је Стратегијом предвиђено. Такође, смртно је страдало 11 деце више, док је 26 деце више тешко телесно повређено, у односу на зацртане циљеве. Другим речима, ниједан од кључних прелазних циљева у погледу смањења броја погинулих и тешко повређених није остварен.

Дакле, стратегије, акциони планови, мисије, визије и циљеви немају никакву вредност уколико остану само мртво слово на папиру. Њихова вредност мери се искључиво оним што је заиста спроведено и животима који су захваљујући томе сачувани.
За неостваривање циљева Националне стратегије безбедности саобраћаја и недовољну реализацију активности предвиђених Акционим планом одговорност сносе сви надлежни субјекти који учествују у креирању и спровођењу политике безбедности саобраћаја. То се, пре свега, односи на Министарство унутрашњих послова, Агенцију за безбедност саобраћаја, Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, али и на јединице локалних самоуправа, које имају одговорност за стање безбедности саобраћаја на својој територији.
Сматрам да су показатељи неостваривања циљева Националне стратегије и изостанак очекиваних резултата довољан разлог да се отвори питање политичке, стручне и моралне одговорности руководећих људи институција које имају кључну улогу у управљању системом безбедности саобраћаја. У институцијама чији је основни задатак заштита људских живота, одговорност не може остати само декларативна. Зато сматрам да руководиоци Агенције за безбедност саобраћаја и надлежних министарстава морају да преузму одговорност за остварене резултате, укључујући и подношење оставки.
Међутим, проблем није само у томе што постављени циљеви нису остварени. Много је већи проблем што изостаје озбиљно суочавање са разлозима таквог неуспеха и одговорност за последице. Неопходно је утврдити због чега планиране активности нису реализоване, ко је за то одговоран и зашто изостају конкретне промене у начину управљања системом безбедности саобраћаја. Без таквог преиспитивања, стратегије и акциони планови остају само списак лепих обећања, без стварног утицаја на безбедност људи.
Посебно је важно отворити и питање кадровске политике у институцијама које имају кључну улогу у систему безбедности саобраћаја. Потребно је преиспитати стручне квалификације, компетенције, радно искуство и професионалне капацитете запослених, као и утврдити да ли људски ресурси којима ове институције располажу одговарају сложености и значају послова који су им поверени. Без стручних, компетентних и одговорних људи нема ни квалитетног управљања системом, а без квалитетног управљања нема ни очекиваних резултата.
Одговорност мора да обухвати све нивое власти и све субјекте који имају овлашћења, ресурсе и обавезу да унапређују безбедност саобраћаја. Јер када изостану резултати, одговорност не може остати само на папиру, већ мора имати своје име, презиме и конкретне последице. Ако желимо да унапредимо безбедност саобраћаја у Србији и сачувамо људске животе, неопходна је суштинска промена политике безбедности саобраћаја. Потребни су нам одговорни, стручни и компетентни људи, институције које раде у интересу грађана и систем у којем се резултати рада мере сачуваним људским животима, а не бројем реализованих кампања, одржаних трибина и потрошеним буџетским средствима.
Опширније о новој саобраћајној политици коју је понудила Студентска листа хттпс://безцензуре.рс/ц/мој-став/студенти-и-нова-саобрацајна-политика
Безбедност саобраћаја не сме бити простор за политичко и страначко кадрирање, институционалну неодговорност и пуко задовољавање форме. Она је питање јавног интереса. А за неуспех у заштити људских живота неко мора да одговара.
Нама је у Србији потребна револуција идеја, пројеката и иновативних решења у области безбедности саобраћаја. Потребно је отворити простор стручним и компетентним људима, посебно младим професионалцима који својим знањем, интегритетом и професионалним односом према послу могу допринети суштинским променама. Стручност, компетенције и професионални интегритет морају бити основни критеријуми за обављање одговорних послова, а не политичка подобност и страначка припадност.
Игор Велић, мастер инж. саобраћаја
Председник Удружења Сигурне стазе
Референце
1 Статистички извештај о стању безбедности саобраћаја у Републици Србији за 2025. годину, Агенција за безбедност саобраћаја Републике Србије. Извештај је доступан на следећем линку хттпс://www.абс.гов.рс/статиц/уплоадс/20567_Статистицки_2025_wеб.пдф
2 Креатори политике безбедности саобраћаја (енгл. транспорт полицy макер) је институција или појединац који има овлашћење и одговорност да обликује правце развоја, приоритете, циљеве и мере у области саобраћаја, кроз израду, усвајање и спровођење политика, закона, планова и стратегија. Ова улога обухвата широк спектар деловања: од одређивања правног и регулаторног оквира, преко буџетских и инфраструктурних одлука, до постављања друштвених, економских и еколошких циљева мобилности. Креатори саобраћајне политике могу бити државни органи (министарства, агенције), локалне самоуправе, стручњаци, као и политички доносиоци одлука – али и, у ширем смислу, утицајне интересне групе, међународне организације и корпоративни актери који утичу на правце развоја саобраћаја.
[1] Статистички извештај о стању безбедности саобраћаја у Републици Србији за 2025. годину, Агенција за безбедност саобраћаја Републике Србије. Извештај је доступан на следећем линку хттпс://www.абс.гов.рс/статиц/уплоадс/20567_Статистицки_2025_wеб.пдф
[2] Креатори политике безбедности саобраћаја (енгл. транспорт полицy макер) је институција или појединац који има овлашћење и одговорност да обликује правце развоја, приоритете, циљеве и мере у области саобраћаја, кроз израду, усвајање и спровођење политика, закона, планова и стратегија. Ова улога обухвата широк спектар деловања: од одређивања правног и регулаторног оквира, преко буџетских и инфраструктурних одлука, до постављања друштвених, економских и еколошких циљева мобилности. Креатори саобраћајне политике могу бити државни органи (министарства, агенције), локалне самоуправе, стручњаци, као и политички доносиоци одлука – али и, у ширем смислу, утицајне интересне групе, међународне организације и корпоративни актери који утичу на правце развоја саобраћаја.
Насловна фотографија: Радио Магнум-Игор Велић