Вучић позива на фер-плеј и тражи да се противничка страна изјасни да ли ће признати резултате избора уколико исти значе пораз „студентске листе“. Вучић и фер-плеј?! Ок, будy, И wилл маке тхис ас слоw ас И цан со евен yоу цан ундерстанд ит. Нико нема право да инсистира на фер плеј односу према објављеном резултату, ако тог фер плеја нема ни у припремном, ни у званичном делу утакмице, ни једног тренутка, ни у једној ситуацији. Не постоји фер плеј однос годинама уназад у парламенту, ни током предизборне кампање, ни током изборног дана, ни у било којој фази политичког живота у Србији. Додајмо томе перманентну функционерску кампању, притисак на бираче у свим могућим облицима, монструозну пропаганду усмерену против свих и сваког кога режимске плаћене убице добију као мету, неограничена средства из црних, сивих и свих осталих фондова која су на располагању само једној страни. И онда неко тражи поштовање правила, обичаја, бон-тона, фер-плеја?
Ко губи, има право да се љути-имају већ спреман одговор. Али, не даје губитак сам по себи право на љутњу. Начин на који си изгубио то право потврђује. Пораз сам по себи је нешто што такмаци морају да прихвате као могућност улазећи у борбу. Али, свака борба има јасно прописана правила, ако се та правила флагрантно крше, онда се и исход борбе доводи у питање.
Зашто сте се уопште упуштали у борбу, ако сте знали да је исход унапред предодређен-спремни су и даље заједљивци лицемери. Они који мисле да су избори само бројке, не схватају суштину избора. Они који мешају математику и демократију, живе у једнодимензионалном свету.
Фун фацт- Вучић има само једну опцију, тачније, он је сам себи максимално сузио избор-само убедљива победа му обезбеђује још један мандат и останак на позицији моћи. Свестан је да је то постала немогућа мисија, али не одустаје. Његова патолошка властољубивост претовриће његову месијанску мисију у самоубилачку. Тврдоглаво турира све страначке моторе, силује све државне институције, злоставља све епигоне и лакеје, организује све врсте маркетиншких манипулација.
Друга страна може рачунати на три опције. Прва-убедљива победа после двогодишњег маратона није реална. Друга-неизвесна победа је оно на шта указују бројне анализе, али уз пуно рада, озбиљности и одрицања. Треће-неизвесни пораз је такође опција коју треба разматрати, прескачући замерку да је то дефетизам или саботажа.
Одговор на питање како ће студенти реаговати у случају реализације треће опције не мора бити двојак, али мора бити одређен напорима, жељама и очекивањима оних који су стали иза њих. Да ли је такав резултат стварни одраз стања у друштву или још једна победа лажи, насиља и превара. Да ли ико има право да легализује превару?
Ово питање само по себи је реторичко, али одговор није једноставан. Да би евентуална победа режима била маркирана као превара, докази за ту тврдњу морају бити очигледни, веродостоји и убедљиви. Убедљивост доказа биће пресудна у процесу који изборну превару могу претворити у изборни пораз превараната.
Ми смо увек достојанствено признали пораз-браниће се. Да, признавали сте када је утакмица текла по иоле пристојним правилима, када се водила кампања, а не организовале казнене експедиције, када је постојала опозиција, а не опозиционо гробље и вампири, када су се укрштали аргументи, а не песнице и мачете. Тада је Србија показивала макар елементарна својства цивилизованог друштва. Сетимо се како су радикали у скупштини дочекали Милана Милутиновића те бурне јесени 1997.године када су били флагрантно покрадени на председничким изборима.
Вучићева глума постаје све прозирнија, али је сценографија све скупља и уверљивија. Завршни чин српске драме биће свакако трагичан, јер ће се завеса спустити и прекрити само рушевине-или нечијих снова или нечијег (политичког) живота.
Искуство нас учи да режим у финишу посеже за добро опробаном комбинацијом-ударац у плексус, а после спуштања гарда следи нокаут аперкатом.
Ударац у плексус је плански рад на нејединству противника свим могућим средствима. Очекујте буђења разних спавача, посебно оних који су се приказивали као „до коске“ противници режима. Разни ветераноиди, еко активисти, интелектуални шарлатани, професионалне бунџије, сви ће убацити своје удице у воду који су својим изметом замутили. Ма колико били небитни, они су ту да створе утисак да оно што је веома битно доведе у питање-јединство анти-режимског фронта. Јер у јединству је надмоћ целовите партије над групама скупљених на брзину. Валидна је процена да је значајан проценат меких гласача опозиције код којих чак и јалова сумња убија свако одушевељење и ентузијазам за промене.
Аперкат је придобијање оних који клече, који су изневерени од система, државе и друштва и даље на коленима и којима из те позиције сваки функционер СНС-а изгледа као див, а Вучић као Бог. Из те жабље перспективе они нису у могућности да прошире своје видике и угледају алетрнативу која им пружа руку. Питање је да ли би ту руку и прихватили јер у тој руци нема ни новца, ни хране, већ је то рука за устајање. Овај фактор може бити пресудан у трци коју ишчекујемо. Ако у њима пробудимо осећај за људско достојанство,а атј осећај макар за тренутак потисне осећај глади и хладноће, ако њих променимо, успећемо да променимо и власт која суштински и почива на злоупотреби њиховог јада.
Зато, студенти, поред пароле „У СУТРА БЕЗ ОНИХ КОЈИ СУ УПРОПАСТИЛИ ЈУЧЕ“, додајте „ВЕЛИКИ ИЗГЛЕДАЈУ ВЕЛИКИ ЗАТО ШТО СМО НА КОЛЕНИМА. УСТАНИМО!“
др Александар Дикић
