Vučić poziva na fer-plej i traži da se protivnička strana izjasni da li će priznati rezultate izbora ukoliko isti znače poraz „studentske liste“. Vučić i fer-plej?! Ok, budy, I will make this as slow as I can so even you can understand it. Niko nema pravo da insistira na fer plej odnosu prema objavljenom rezultatu, ako tog fer pleja nema ni u pripremnom, ni u zvaničnom delu utakmice, ni jednog trenutka, ni u jednoj situaciji. Ne postoji fer plej odnos godinama unazad u parlamentu, ni tokom predizborne kampanje, ni tokom izbornog dana, ni u bilo kojoj fazi političkog života u Srbiji. Dodajmo tome permanentnu funkcionersku kampanju, pritisak na birače u svim mogućim oblicima, monstruoznu propagandu usmerenu protiv svih i svakog koga režimske plaćene ubice dobiju kao metu, neograničena sredstva iz crnih, sivih i svih ostalih fondova koja su na raspolaganju samo jednoj strani. I onda neko traži poštovanje pravila, običaja, bon-tona, fer-pleja?
Ko gubi, ima pravo da se ljuti-imaju već spreman odgovor. Ali, ne daje gubitak sam po sebi pravo na ljutnju. Način na koji si izgubio to pravo potvrđuje. Poraz sam po sebi je nešto što takmaci moraju da prihvate kao mogućnost ulazeći u borbu. Ali, svaka borba ima jasno propisana pravila, ako se ta pravila flagrantno krše, onda se i ishod borbe dovodi u pitanje.
Zašto ste se uopšte upuštali u borbu, ako ste znali da je ishod unapred predodređen-spremni su i dalje zajedljivci licemeri. Oni koji misle da su izbori samo brojke, ne shvataju suštinu izbora. Oni koji mešaju matematiku i demokratiju, žive u jednodimenzionalnom svetu.
Fun fact- Vučić ima samo jednu opciju, tačnije, on je sam sebi maksimalno suzio izbor-samo ubedljiva pobeda mu obezbeđuje još jedan mandat i ostanak na poziciji moći. Svestan je da je to postala nemoguća misija, ali ne odustaje. Njegova patološka vlastoljubivost pretovriće njegovu mesijansku misiju u samoubilačku. Tvrdoglavo turira sve stranačke motore, siluje sve državne institucije, zlostavlja sve epigone i lakeje, organizuje sve vrste marketinških manipulacija.
Druga strana može računati na tri opcije. Prva-ubedljiva pobeda posle dvogodišnjeg maratona nije realna. Druga-neizvesna pobeda je ono na šta ukazuju brojne analize, ali uz puno rada, ozbiljnosti i odricanja. Treće-neizvesni poraz je takođe opcija koju treba razmatrati, preskačući zamerku da je to defetizam ili sabotaža.
Odgovor na pitanje kako će studenti reagovati u slučaju realizacije treće opcije ne mora biti dvojak, ali mora biti određen naporima, željama i očekivanjima onih koji su stali iza njih. Da li je takav rezultat stvarni odraz stanja u društvu ili još jedna pobeda laži, nasilja i prevara. Da li iko ima pravo da legalizuje prevaru?
Ovo pitanje samo po sebi je retoričko, ali odgovor nije jednostavan. Da bi eventualna pobeda režima bila markirana kao prevara, dokazi za tu tvrdnju moraju biti očigledni, verodostoji i ubedljivi. Ubedljivost dokaza biće presudna u procesu koji izbornu prevaru mogu pretvoriti u izborni poraz prevaranata.
Mi smo uvek dostojanstveno priznali poraz-braniće se. Da, priznavali ste kada je utakmica tekla po iole pristojnim pravilima, kada se vodila kampanja, a ne organizovale kaznene ekspedicije, kada je postojala opozicija, a ne opoziciono groblje i vampiri, kada su se ukrštali argumenti, a ne pesnice i mačete. Tada je Srbija pokazivala makar elementarna svojstva civilizovanog društva. Setimo se kako su radikali u skupštini dočekali Milana Milutinovića te burne jeseni 1997.godine kada su bili flagrantno pokradeni na predsedničkim izborima.
Vučićeva gluma postaje sve prozirnija, ali je scenografija sve skuplja i uverljivija. Završni čin srpske drame biće svakako tragičan, jer će se zavesa spustiti i prekriti samo ruševine-ili nečijih snova ili nečijeg (političkog) života.
Iskustvo nas uči da režim u finišu poseže za dobro oprobanom kombinacijom-udarac u pleksus, a posle spuštanja garda sledi nokaut aperkatom.
Udarac u pleksus je planski rad na nejedinstvu protivnika svim mogućim sredstvima. Očekujte buđenja raznih spavača, posebno onih koji su se prikazivali kao „do koske“ protivnici režima. Razni veteranoidi, eko aktivisti, intelektualni šarlatani, profesionalne bundžije, svi će ubaciti svoje udice u vodu koji su svojim izmetom zamutili. Ma koliko bili nebitni, oni su tu da stvore utisak da ono što je veoma bitno dovede u pitanje-jedinstvo anti-režimskog fronta. Jer u jedinstvu je nadmoć celovite partije nad grupama skupljenih na brzinu. Validna je procena da je značajan procenat mekih glasača opozicije kod kojih čak i jalova sumnja ubija svako oduševeljenje i entuzijazam za promene.
Aperkat je pridobijanje onih koji kleče, koji su iznevereni od sistema, države i društva i dalje na kolenima i kojima iz te pozicije svaki funkcioner SNS-a izgleda kao div, a Vučić kao Bog. Iz te žablje perspektive oni nisu u mogućnosti da prošire svoje vidike i ugledaju aletrnativu koja im pruža ruku. Pitanje je da li bi tu ruku i prihvatili jer u toj ruci nema ni novca, ni hrane, već je to ruka za ustajanje. Ovaj faktor može biti presudan u trci koju iščekujemo. Ako u njima probudimo osećaj za ljudsko dostojanstvo,a atj osećaj makar za trenutak potisne osećaj gladi i hladnoće, ako njih promenimo, uspećemo da promenimo i vlast koja suštinski i počiva na zloupotrebi njihovog jada.
Zato, studenti, pored parole „U SUTRA BEZ ONIH KOJI SU UPROPASTILI JUČE“, dodajte „VELIKI IZGLEDAJU VELIKI ZATO ŠTO SMO NA KOLENIMA. USTANIMO!“
dr Aleksandar Dikić
