Губитак власти Виктора Орбана у Мађарској је додатно унезверило одавно преплашеног Вучића, јер се у пракси показало да не можеш вечно манипулисати народом и да свакој власти једном дође крај. Орбану није помогла ни подршка америчког председника, ни Русије, ни Кине, а судбину му је запечатила Вучићева пријатељска услуга лакрдијашким остављањем динамита у природи недалеко од гасовода близу Кањиже. Кога Вучић подржи тај нема никакве шансе, али Орбан ће имати прилике о томе да размишља у опозицији, ишчекујући како ће се нова власт у Мађарској поставити према бројним аферама у којима је учествовао и то заједно са Вучићем. Имунитет му ту неће много помоћи.
Јужна Бачка, фудбалски клубови по Војводини, куповина огромне количине обрадивог земљишта, бројни луксузни ресторани, винарије и салаши, до силних некретнина Орбановог зета и финансирања мађарских партија у Србији, су само мали део онога што би се могло наћи на удару истражних органа. Поготову што је победник Мађар већ то најавио као приоритет нових власти. И наравно, да и сама помисао на то, прави додатни кошмар у Вучићевој глави. Мадура и да хоће не може да заборави. Ако томе додамо истрагу ФБИ у Америци око камионџијске фирме “Супер его” коју и Трампова администрација подржава, као и све снажнији притисак међународне заједнице да доврши до краја, свој велеиздајнички процес око Косова и Метохије, због чега је између осталог и доведен на власт, јасно је да Вучић на све начине покушава да пронађе излаз за себе и своју булументу. Ако је цена нестанак Србије, Вучић ће, без икаквих проблема то одрадити. Уосталом, већ је довољно процеса покренуо против државе и народа, тако да му завршни чин неће тешко пасти.
Поставља се питање, шта смо ми као народ спремни да учинимо како би то спречили. Или мислимо да ће тај посао неко други урадити уместо нас. Страначка опозиција одлазећи у Берлин и Брисел очигледно у то дубоко верује, погрешно мислећи да је другачији став Петера Мађара према ЕУ донео превагу на изборима. Једноставно нису у стању да схвате да је тај човек са својом екипом два пута за две године обишао сва места по Мађарској и по неколико сати разговарао са људима. Није чекао скупштинске дебате у скупом оделу и лакованим ципелицама како би га народ видео, већ је засукао рукаве и том народу отишао пред врата, такорећи на ноге, како би их уверио да Мађарска може и заслужује боље.
Са народом у Србији једино још студенти разговарају и зато имају тренутно највећу подршку. Вучић разговара са Вулином, а Тадић убеђује Ђиласа како би требало да седну за сто. Нема сумње да је Србија у јадном и незавидном положају, окупирана од мафијашке власти и неспособне опозиције способне само за разне врсте колаборације, и студената које нападају и буше са свих страна, јер имају народну подршку и нуде какву такву наду из безизлаза у који смо запали.
Свакодневно насиље, претње и неправда коју над народом спроводи Вучићева власт, одавно више нису вест. То је постао уобичајени начин комуникације на који су се сви већ, нажалост, навикли. С тим мора да се прекине. Једном заувек. И уместо сталних прича како је Вучић готов и како му се ближи политички крај, да се покренемо и учинимо све да то постане стварност као у случају Орбана. Без тога, без те спремности, Вучићева жеља да Србија нестане, а он опстане, биће до краја спроведена у дело, а онда ће бити касно да се вајкамо шта смо све могли да урадимо како би то спречили.
Време нам није савезник. Сваки дан Вучића на власти је додатно укопавање и уништавање Србије. Зар нам није доста понижења. Да је цар Душан знао да ће му Милица Ђурђевић Стаменковски обележавати дан крунисања, никад круну не би ставио на главу. Вратимо се себи, својим вредностима које су огромне, пронађимо људе достојне свог постојанства, усправимо се и покренимо, другог нам пута нема. На то ниједан Ћаци, па ни овај врховни нема одговора. Мисао је нешто што не могу ухапсити, ни зауставити. Слобода је наше право, а борба обавеза. Утувимо то што пре у наше главе. Ослободимо се страха од могућег неуспеха. Победа нам не може измаћи ако верујемо у себе. Лекција из Мађарске може бити поучна само ако је читамо на прави начин.
Срђан Шкоро
