Проф. др Бранимир Несторовић, народни посланик и лидер групе грађана „Ми – снага народа”, послао је у недавном гостовању на Јутјуб каналу „Балкан инфо” (11. новембар 2025, 1:06:04 хттпс://www.yоутубе.цом/wатцх?в=зЦXукцЕо08М) једну веома занимљиву поруку: „Нажалост, сад ова манипулација са студентима почиње да добија баш забрињавајуће размере. Ако је она листа студентска – коју сам ја видео – тачна, онда боље да уопште не покушавају ништа. Јер, ако ће Јово Бакић да спаси Србију у тој некој прелазној Влади, онда је боље да остану ови, какви год да су они бар не мрзе Србију, они су и онакви и овакви, али бар певају српске песме на свадбама”. Ова површна, погрешна и опасна политичка мисао толико је карактеристична за неке српске интелектуалце, удружења и политичке странке које се називају патриотском опозицијом да је заслужила детаљну анализу, јер прети да постане један од главних изговора за опстанак Вучићеве власти. Било би много поштеније да сви они који се слажу са наведеном тврдњом отворено подрже Вучића него да то раде на овај подмукао начин. Зашто је ова порука спорна: Боље да ништа и не покушавају.
Ко је било ко од нас да новој генерацији младих људи саветује да је боље да не покушавају ништа на изборима против ове власти ако то није по нашем? Ова завршна порука заправо осликава политичку философију др Несторовића који за две године посланичког мандата, а ни деценијама пре тога, никада ништа није ни покушао да уради против власти, а камо ли да понуди алтернативу.
Није др Несторовић једини који ће наћи изговор зашто не треба подржати Студентску изборну листу и није мотив за овај политички став само у тајним везама са владајућим режимом или у лажним патриотским изговорима. Нажалост, наша опозиција највише болује од себичних страначких интереса па су тако већина лидера како левице тако и деснице сложно устали против Студентске листе која се „дрзнула” да им тражи подршку да уради нешто што они нису успели већ 13 година. Тако су Здравко Понош, Мариника Тепић, Милош Јовановић, Мирослав Алексић и Милош Парандиловић (скоро сви сем ДС, Крени-промени и Двери) – дубоко погођени тиме што се појавио нови политички фактор који угрожава њихове опозиционе монополе – јасно и гласно, и хвала им на искрености, рекли да неће подржати Студентску листу и да им не пада на памет да се повлаче у други план и подрже неког другог ко има реалне шансе да победи актуелну власт, иако су они за то – како се испоставило – неспособни. А они су за то неспособни, пре свега, зато што нису вољни да се уједине у једну заједничку опозициону колону која би онда заиста представљала озбиљан политички фактор и пред домаћом и пред међународном јавношћу. Или макар у две идеолошке колоне, леву и десну, које би направиле договор о ненападању и сарадњи све док не дође до смене садашње власти. С обзиром да то нису урадили, с правом их нико више не доживљава озбиљно. А то што ће то можда урадити пред саме изборе биће само изнуђен потез зарад личног и страначког интереса преласка цензуса и парламентарног опстанка јер је питање да ли било која политичка опција у опозицији тренутно може самостално да пређе изборни праг у конкуренцији са Студентском листом.
Разуме се да ће много, а можда и све, зависити од квалитета Студентске изборне листе. Ако Студентски покрет буде спровео критеријуме по којима се на тој листи не могу наћи на било који начин компромитоване личности, онда ће та листа тешко имати конкуренцију. Зато је од највећег интереса да се са те изборне листе уклоне сви који деле бираче, који су идеолошки задрти, који нису спремни да се прилагоде заједничком задатку и који имају политичке репове које неко други треба да објашњава и правда. Од Студентске изборне листе се очекује да на њој буде 250 људи остварених у својим струкама мимо политике, и који су спремни да жртвују годину или две дана живота да би се сменила актуелна власт, увео ред у овој држави и променио комплетан корумпирани систем. А онда, на неким следећим изборима, у демократским условима нека крене такмичење између политичких опција са различитим идеологијама и програмима. Зар то не би требало да буде највећи могући интерес сваког појединца и организације у Србији данас која жели добро овом народу и држави? Требало би, под условом да не превладају голи лични и страначки интереси или тајни договори са Вучићевим режимом.
Студентска листа још увек није позната јавности, али се унапред одбацује. Шта може бити нечији мотив да унапред критикује и одбацује изборну листу која још увек званично не постоји и чији дефинитивни састав сад не можемо знати?
Једна спорна личност на тој изборној листи довољна је као разлог да се одбаци листа у целини.
Овакав став значи и да буде 249 добрих кандидата за народне посланике на Студентској изборној листи то не би био довољни гарант квалитета за некога коме смета једно име, па макар оно било и на крају листе без реалне могућности да уопште постане члан Парламента.
Као што није познато ко ће бити на Студентској листи, тек није познато ко ће бити у потенцијалној прелазној Влади ако та листа победи, али се и нагађања по овом питању користе као аргумент за одбацивање листе.
Није спорно то да имамо негативно искуство са политичким променама 2000. године када су нам под маском борбе против Милошевићевог режима потурене разне антисрпске прозападне агентуре. Зато је делимично разумљив страх код појединаца да нам се то и овога пута не понови под маском борбе против Вучићеве власти. Али, да се разумемо, један такав страх директно блокира сваку опозициону активност и реално гледано спутава борбу против Вучићевог режима.
Боље да остане Вучић, какав год да је. Ова изјава у преводу значи: нека остане издаја, криминал и лоповлук актуелне власти.
Вучић и његови не мрзе Србију, чак певају српске песме на свадбама.
Вучићева власт је нешто много горе од мржње према Србији – она у пракси ради директно против српских националних интереса. Од србофобије гори је само лажни патриотизам под којим се крије издаја Косова и Метохије и пљачка народних пара и националних добара. Плус што имамо власт која мрзи свакога ко је не воли.
Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери
