Од стране тзв. левице, последњих недеља актуелизовано је питање тзв. деснице у контексту приче о шуровању са Вучићем. Као „десничари“ из опозиције су генерално његови тројански коњи, а „левичари се боре за демократске промене. Којешта! Оних који закулисно играју за режим има у свим зонама српске политичке сцене. Као што су широм ње распоређени и актери који у неком моменту скину маске и отворено покажу своје опскурно прорежимско лице.
Много се, свакако оправдано, у вези са тим прича нпр. о уласку Милице Заветнице у СНС екипу, али се „заборавља“ да су исто то раније учиниле и некадашње узданице евроатлантске Србије, Кори Удовички и Гордана Чомић. Да не причамо и о прозападним лидерима који су помагали Вучићу да у претходном периоду легализује покрадене изборе и анулира за њега опасне народне протесте изазване оним што је током гласања урадио.
Да сада све то и друго што се тиче „десно-леве“ колаборације са СНС картелом ипак оставимо по страни, а подстакнути актуелизованим наклапањима о „левици“ и „десници“, усредсредимо се на то шта се под тим терминима код нас подразумева, те колико је то утемељено у вези са Косовом и Метохијом.
Код нас се „десницом“ најчешће називају они политички субјекти који су наглашено национално и суверенистички усмерени, а „левицом“ фактори којима је ЕУ са својим преовлађујућим вредносним системом (од ЛГБТ агенде до евроатлантизма) на правом месту. Да ли је то – уз маргинализацију социјално-економских оријентира – утемељен критеријум за поменуту поделу сада и није битно, већ је важна укорењена представа од које ћемо кренути даље.
Обично се каже да је Косово за „десницу“ светиња те ни по коју цену није спремна да прихвати одрицање од макар и номиналног његовог статуса у саставу Републике Србије. Опет, за „левицу“ се мисли да ако и није екстремна – тј. априори антисрпски настројена па подржава скоро све претензије Приштине, Сарајева, Загреба, црногорских следбеника Мила Ђукановића и Секуле Дрљевића – онда макар „прагматично“, ради ЕУ интеграција, прихвата одрицање од Косова и Метохије.
У којој мери речено важи за разне „лево“ или „десно“ позициониране политичаре, нека свако сам процени и из тога додатно изведе свој конкретан (а не само општи) став према њима. Сада је нешто друго релевантно, а то је да покушамо да бар местимично исправимо наш прекомерно искривљени политички језик. Древни кинески филозоф Конфучије с правом је тврдио да ако је језик у раскораку са реалношћу, систем је накарадан и у њему ништа не функционише онако како би то требало да буде ако се мисли о користи за народ и државу.
Косово и Метохија је део Србије у складу са нашим важећим Уставом, те званичном позицијом кровне међународне огранизације, Уједињених нација, о том питају. Устав, наш или било чији, није Свето писмо и на правно утемељен начин може да се мења. И свако за то сме да се залаже. Међутим, док се то не деси у целини или делимично, Устав мора да се поштује у виду у коме постоји. Он је носећи стуб правног поретка. Одбијање да се уважава, није ни „лева“ нити „десна“ политика, већ гажење сржи правног система.
У складу са реченим, када се ради о односу према територијалном интегритету Републике Србије начелно, а поготово по питању угроженог Косова и Метохије, можемо једино да говоримо о подели партија и других друштвенополитичких фактора на уставне и антиуставне, оне који су на линији уважавања духа владавине права и друге, који га ниподаштавају.
Занимљиво је да кода нас има много чинилаца који истичу своју приврженост тзв. европским вредностима – а у њиховом темељу су, макар номинално, уставност и владавина права – али када се ради о Косову и Метохији обезвређују их. То нас поново враћа на искривљеност језика и следствено томе свести, па тако нема баш мало оних који тврде да су демократе ЕУ оријентације, а заправо су заточеници титоистичког тоталитаризма. Али то је већ тема за неки други текст!
Сада је битно да смо рашчистили ствари у вези са накарадном поделом на „левицу“ и „десницу“ у корелацији са косовским сепаратизмом, те да убудуће оне који багателишу његов уставни статус, од врха власти до опозиције, називамо онако како и треба: политичким криминалцима који врше атак на уставни поредак ове државе! Нису само велеиздајници већ су и непријатељи праве демократије. Ни више, ни мање од тога! Што да им то не кажемо у лице уместо што окрећемо главе док дрско угрожавају наше националне вредности?
Драгомир Анђелковић
