Један опомињући твит на (и радикалску славу) Света три јерарха, а три дана пре Сретења:
“Људи праве листу за одстрел, то приказују на ТВ са наци фреквенцијом, тужилаштво спава, а ми се свађамо чији нас је став више увредио и у колико ће се колона на изборе, као да не идемо ка мртвачком сандуку у међувремену.”
И све то у дану када новосадски “тинк – тенк” министра евроинтегративног, познат по томе што, за име и рачун Ес-Ен-Еса, сазива Поглавичинине контрамитинге, елем Центар за стабилократију, тј. несмењивост Лава Који Седи На Две Хоклице (ЛКСНДХ) – најављује даљу пропагандну канонаду из свих медијских артиљеријских оружја и оруђа по онима што нису по укусу Поглавици лично.
И само десетак дана откако је ЛКСНДХ доживео најболнији пораз у својој дугогодишњој каријери. Када је самоме себи заказао гостовање на Најгледанијој у термину финала АО да, за сваку случајност, убије и помисао да вест о успесима његовог, он верује потенцијалног на изборима, ривала не стигне у сваку српску кућу! Дошао је да уживо, више сати, одговара на Новаково „Нешто сте рекли?“, после тријумфа над Синером, и да превентивно релативизује оно што је уследило после финала са Алкаразом: „Порука за наш народ у Србији: Правда и истина увек победе, нека истрају!“
Издржао је Поглавица са „Протојевреј ставрофорком“ нешто више од три сета, скоро као Новак са Алкаразом. Али је био резултатски понижен: Њега је на Ружичанственој одгледало само 5,84 одсто, а највећег амбасадора Србије у последњих 40 година – на Јуроспорту, чак 61,5 одсто грађана!
Након што се криомице, заобилазним стазама и богазима, после 15 месеци, ушуњао у Неопланту и – у циљу испипавања терена за долазак на двестоти рођендан Матице српске и ради снимања рекламе за један киоск брзе хране – смазао мали (“Колики им је онда велики?”, упитао је) “индекс сендвич”, ЛКСНДХ, у улози студента треће године Високе тренерске, рече да је “на страни тих младих људи (студената) који су нападани зато што неће да ови други (традиционална опозиција) владају уместо њих”, те их је охрабрио да “наставе да се боре, јер се сада коначно баве политиком”.
„Хвала, председниче. Уместо речима, имате прилику да нас заиста подржите тиме што ћете расписати изборе“, одговориле су му колеге са новосадског Природно-математичког.
Земан, верују под његовим вигвамом, ради за Поглавицу, однедавно и Новомученика. “Смоквина листа” (скраћено: СЛОС), игра, нажалост, на исту карту: проток времена. Што каснији избори, то већа шанса да Поглавица задржи власт, а СЛОС, у више деривата, повећа шансе за уфур у парламент, сам или, традиционално, као знак мале узвратне пажње, уз помоћ Поглавице.
Еврољубни ботерај сеири над тим што, надају се они, „студентски покрет опада пред реалним изазовима – време пролази, а проевропска опција делује све привлачније у односу на геополитички неутралну”, па је, према њима, за непостојећу студентску листу “самостално освајање већине све више мисаона именица”.
Сеире НАТО сведоци и давачи Косова над тим што је, наводно, студентски покрет „не само поларизован, већ и видљиво фрагментиран, јер циљ који је у међувремену прокламован, који је био кохезивно ткиво – да се распишу избори, постаје недостижан“.
„Смоквина листа“ рачуна на то да ће протоком времена, на једној, и немогућности опстанка између чекића (режим) и наковња (СЛОС), на другој страни, студенти морати да прихвате било шта што им се са опозиционе стране понуди, пошто се, цени опорбена ботерија, „студентска надобудност и младалачка ароганција разбила о реалност Вучићеве диктатуре која не одступа ни за педаљ“…
Или, из малог мозга покушавају да извуку некакав наводни успех опозиционе “дипломатије”: Ето, веле, нити један захтев који су студенти упутили Поглавици, овај није испунио, а опозиција, ево, оде у Брисел, призове ванредну контролу (и персоналне санкције Поглавици) од стране Европског парламента, и овај одмах морао да склони скоро цео Ћациленд. То тврде, док изворни Ћацистан, у неокрњеном територијалном капацитету, још мало па улази у другу годину свога постојања, те и даље окупира историју Србије 19. и 20. века, тј. цео дворски парк између дворова Обреновића и Карађорђевића, са све окупираном спомен осматрачницом српских војвода из Великог рата?!
И тако, док један од лидера “Смоквине листе” тврди да је једини “рат” који постоји на антивучићевском политичком полу “крсташки поход самопрозваних, а свакако неовлашћених тумача студентске воље против проевропске опозиције” – а то су, ваљда, они који сматрају да опозиција треба да бојкотује рад скупштинских пленума и одбора и гласно и јасно, као 2023. што је, на Хилову молбу, захтевала и добила ванредне парламентарне изборе – уз скупштинско параван саучествовање опозиције, прођоше и Мрдићеви судско-тужилачки, а већ пристижу и неомрдићевски изборни закони.
Дочим лудило тек следи, јер су у здање надомак Ен-Де-Ћа (Независна Држава Ћацистан) изнебуха пристигли тлоцрти и бокоцрти измена закона о народним посланицима, о локалним изборима, о Уставном суду итд, уз образложење да је реч о „испуњењу препорука ОДИХР“, додуше само пет од захтеваних укупно, много много важнијих 24, међу којима су и оне које се тичу функционерске кампање, па РЕМ-а, па финансирања изборних кампања, тј. злоупотребе јавних ресурса у те сврхе итд, по којима, иначе, за две године откако су нам те препоруке испостављене – није урађено баш ништа!
А међу новинама које се предлажу, ту је и она која ће озаконити да један напредни бирач може да, осим напредне, својим потписом подржи још колико му се дошапне изборних листа, а такве ће „позитивно дискриминисане“ листе напредњацима да узврате својим гласовима у изборним телима и комисијама…
Новопостављена Прва Сестра Кармелићанка, новоуспостављени Доврховни Уставотумач, бисерима типа „није важно шта о надлежностима председника Републике пише у Уставу, битно је да је он освојио 2,3 милиона гласова“, првих дана мандата већ је придружио нове научноправне бриљијарије попут оне да су се „правосуђе и тужилаштво отргнули од извршне и политичке власти“, те да се морају разрешити оне судије које се јавно декларишу као противници (политичке) власти, али, наравно, не и они који су апологете режима.
У међувремену је и Овлашћени Законодостављач Доктор Мрдић открио “блокадерско-тужилачку заверу”: “Кренули су са хапшењем министара из СНС-а. Зато што су хтели на крају да ухапсе председника Вучића, да будемо отворени. Зато што би кренули да хапсе људе. Хтели су да спроведу обојену револуцију до краја, да сруше државу.“
Али је то Законодостављач спречио својим законима које је баш тај Лав кога су хтели да хапсе, промптно потписао, па би сада, путем Тајнице под државним ударом и министра правде, хтео њима да тргује, по принципу трампе “танте за кукурику”: ми не применимо баш сасвим те законе, а они нама одмрзну “претприступне” евриће и откоче поглавље под редним бројем, ваљда, пет.
У међувремену, чувари скупштинских клупа из проевропске опозиције свој о(п)станак у парламенту “у пуном капацитету”, тј. чињеницу да заправо неће ванредне изборе – аргументују тзв. вишим циљевима, односно наводним захтевом својих страначких партнера из ЕУ да нипошто не бојкотују рад парламента, иако је он под државним ударом?
Њих су њихови западни идеолошки партнери, наводно, убедили – а шта о томе стварно мисле грађани Србије, то је мање важно – да се бојкотом институција не може добити међународна подршка, јер ако би, рецимо, бојкотовали наш парламент под државним ударом, онда ти наши опозицонари “не би били релевантни саговорници представницима европских институција на формалним састанцима”.
Онда се жале како нека тамо “неука деца” и тамо неке “зле чике” око непостојеће студентске листе желе традиционалној опорби да узму нешто “ексклузивно њено”, као, хоће опозицију да уклоне из политичког простора, да јој забране учествовање на изборима…
У недостатку одговора на једноставно питање – зашто сви опозициони посланици својим потписима не затраже ванредне парламентарне изборе – студентској листи се импутира блискост овој или оној идеолошкој страни, једном јој се приписује евроскептицизам, а неретко и мањак „патриотизма“, све теме на које је „чиста“ опозиција, јелте, гадљива једанко као што није гадљива на статирање у парламенту под државним ударом, све у интересу неког „вишег интереса“ који се код једних чита као „проевропски“, а код других као „национални“…
Цар, нажалост, још није сасвим го, иако гледамо цара који је, тамо негде крајем прошле зиме, био близу да буде го. Но, он и даље има смоквин лист на својој голотињи.
Па, да сумирамо: Ко су носиоци Поглавичиног смоквиног листа?
Медији, па, између осталог, и део оних „општила човекових продужетака“ који би, по природи ствари, требало да буду слободни, а који то, из неких својих разлога, нису – некада зато што не умеју да препознају ствари, некада су калкуланти, а некада би само да игноришу „доносиоца“ вести.
Други носилац смоквиног листа је Уставни суд Србије и његове судије које ја, још од пролећа 2013, када су одбили да се изјасне о уставности Првог бриселског споразума, тако што су се прогласили ненадлежним, зовем сестрама кармелићанкама, босоногим заветницама вечне тишине.
Од дана државног удара у Скупштини, 25. новембра 2024, а још више након 5. маја, када су студенти, као глас већине грађана Србије, затражили ванредне парламентарне изборе, трећи Поглавичин паж, скутоноша његовог смоквиног листа, постао је већи део парламентарне опозиције који стоји као параван према западном свету и порука да у Србији има демократског парламентаризма, а да они тамо статирају јер, наводно по налогу Европе, треба да помогну Поглавици у доношењу проевропских закона, ма шта то значило. Јесмо ли се макли даље од почетка? У стварности, добили смо мрдићевске правосудно-тужилачке, а чека нас и доношење неомрдићевских измена изборних закона. А довољно је било да само, ако је већина грађана већ некако на улици, и они бојкотују рад скупштинског пленума и одбора, па да се Поглавици потпуно рашчупа перје, да се оголи, разголити, да цар постане го пред светом.
Ако је целом антивучићевском полу заједнички циљ ресет Поглавичиног, 14 година буџеног и дотезаног, аутократског система, онда против његове листе на којој ће, на гомили, бити и партизани и четници, и каубоји и Индијанци, и шерифи и разбојници са „Wантед“ постера, од екстемних НАТОљуба до радикалних русофила, да ли је злохудо јавно заговарати да се, осим водеће, студентско-народне „кеч ол“, на опозиционој страни појаве не више од две листе – једна €љубна, а друга €скептична.
Цвијетин Миливојевић
