„Шта да се ради?” – универзално је питање свих политичких времена. Пред Србијом је само један пут у два корака:
1) Смена неотитоистичке и издајничке Вучићеве власти;
2) Промена комплетног недемократског и корумпираног система.
Тешко је поверовати да још увек постоје бирачи који искрено верују да је Александар Вучић патриота и који могу гласати за његову изборну листу из било каквих родољубивих разлога. Пре ће бити да се ради о људима испраног мозга невиђеном медијском тортуром која траје 24 сата дневно, или о обичним интересџијама који имају личне разлоге зашто подржавају актуелну власт. За све оне међу њима који су можда ипак спремни да изнова користе свој мозак и одлучују на основу чињеница, навешћемо само два примера зашто Вучић мора да оде:
1. Бриселски споразум, чијим прихватањем 2013. године је извршена издаја КиМ, да бисмо данас слушали Великог Преваранта како прича да он то није потписао, иако је био главни преговарач у том процесу у Бриселу и сапотписник са Ивицом Дачићем, тадашњим про-форме премијером, а странка на чијем је челу Вучић била је и тада као и данас носилац владајуће већине која је то подржала у Народној скупштини.
2. Резолуција о геноциду над српским народом у НДХ-а, чијим неусвајањем у Народној скупштини Србије до ових дана је извршена издаја читаве српске историје и свих пострадалих у највећим и најмонструознијим логорима смрти у историји човечанства. Док се данас фолира и држи празне маркетиншке говоре у Доњој Градини, Велики Лажов неће да призна да је најмање 15 пута владајућа већина коју предводи одбила предлог посланичке групе Двери да се ова резолуција донесе у Народној скупштини.
Само два ова примера довољна су да раскринкају о каквом се лажном патриоти и лажном патриотизму све време ради када је у питању Александар Вучић и садашња власт. Ко за њих гласа – директно даје глас издајницима и издаји, па нека још једном добро размисли шта чини.
До коренитих и суштинских политичких промена у Србији тешко је доћи без две озбиљне политичке консолидације: демократске и националне:
1. Демократска консолидација значи спремност да се ради заједно на смени актуелне власти и изградњи демократске државе без обзира на идеолошке и све друге политичке разлике међу нама. Чак и кад се заврши тај најтежи посао, треба задржати здраве механизме демократског разговора и договора међу различитим политичким опцијама у интересу општег добра. Политички противници, власт и опозиција, ма колико ратовали између себе за изборну победу, треба после тога достојно да стоје једни поред других у Народној скупштини или на било којој важној националној и државној манифестацији као слика и путоказ народног и државног јединства. Треба на тај начин да смањују друштвене тензије, а повећавају друштвену кохезију. Треба да буду и у функцији политичког просвећивања и демократског васпитавања бирачког народа.
2. Национална консолидација значи буквално отимање суверенистичке и националне политике из руку псеудопатриотских превараната и фолираната оличених у Вучићу, Шешељу, Вулину, Заветницима и БИА, посебно БИА која се од прогона свега српског из времена ОЗНА и комунистичке окупације након лажног ослобођења 1944. године у континуитету више бави унутрашњим него спољњим непријатељем. У том смислу, расформирати такву БИА која ни после 80 година није српска већ режимска институција и правити нову. Такође, треба направити потпуно нове структуре националног организовања са новим људима, јер су скоро све постојеће културне институције, медијске установе и политичке странке контаминиране овим лажним БИА патриотизмом.
Када пишем на ове теме, не говорим само теоријски већ и из сопствене политичке праксе и искуства. Лично сам читаву своју политичку каријеру посветио овим пословима демократске и националне консолидације и нисам успео. Учествовао сам у прављењу Савеза за Србију као јединог озбиљног покушаја сарадње унутар опозиције без обзира на идеолошке поделе међу нама, који је срушен изнутра баш кад је након бојкота избора 2020. године постигао успех у раскринкавању актуелне власти. Такође сам лично иницирао и учествовао у организацији више покушаја формирања националног окупљања на десници (2014. са Војиславом Коштуницом, 2016. са Сандом Рашковић Ивић, 2022. и 2023. са свим парламентарним патриотским и опозиционим странкама и најистакнутијим српским национално опредељеним интелектуалцима). И увек би се нешто испречило и у последњи час спречавало договор и дугорочну сарадњу на десном спектру српске политичке сцене, јер би на тај начин очито била формирана друга највећа политичка снага са двоцифреним изборним резултатом и великом перспективом даљег раста, ако би се паметно и истрајно заједнички радило. Зато данас аутентична десница не постоји, а они који је глуме у служби су БИА и Вучићевог режима. Једини изузетак кога се вреди подсетити јесте сарадња између Двери и ДСС из времена када је на челу ДСС била госпођа Санда Рашковић Ивић, и када је заједнички направљен најозбиљнији Патриотски блок (заједно са српском интелектулном елитом), који никада ни пре ни после тога није био могућ. Веома је карактеристично да је ДСС одмах након тих избора 2016. сменио Санду Рашковић Ивић упркос овом заједничком успеху и уласку у Народну скупштину, и изабрао Милоша Јовановића за председника, након чега више Патриотског блока није било.
Да бисмо успели не само у борби против владајућег режима већ и у будућем преуређењу наше државе и демократије након Вучићеве смене, два крупна проблема морају бити превазиђена:
1. Представници грађанског и прозападног политичког погледа на свет морају да схвате и прихвате да без националног и суверенистичког бирачког тела и гласноговорника нема победе над актуелном влашћу нити формирања здраве политичке сцене после тога, што важи и за будућу Студентску изборну листу. Као наследници левичарско-комунистичког тоталитаризма, произашли из Титовог шињела, многи грађанисти би и данас да забране национално политичко деловање, али то није реално. Они разумнији међу њима, који нису оперисани од националног осећаја и патриотизма, треба да изврше потребан утицај на леву страну политичког спектра у циљу нормализације односа са нормалном десницом у Србији.
2. Представници десног погледа на политику морају да схвате и прихвате да самостално не могу доћи на власт већ да у подухвату смене издајничке Вучићеве власти, као и приликом формирања нове прелазне Владе и уређења државних институција, морају сарађивати са идеолошким неистомишљеницима са левице, а тек након тога у демократској утакмици препустити народу да одлучи којим путем Србија треба да иде. Они који разумеју шта је демократија и нису ограничени слепим и глупим кафанским патриотизмом треба да утичу на десну политичку страну у циљу нормализације односа са нормалном грађанском левицом у Србији.
Најбољи начин да дође до демократске и националне консолидације јесте Студентска изборна листа која не само да једина може да победи актуелну власт већ управо треба да представља иницијатора једног оваквог преко потребног политичког процеса у Србији. Постојеће странке левице и деснице за то – доказано – нису способне. Ето још једног ваљаног разлога за подршку Студентском покрету.
Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери
