Савремени Јермени су остаци јерменског народа који је хиљадама година настањивао десетоструко веће територије од актуелне њихове националне државе, од Источне Анадолије (у саставу данашње Турске) до северозападних обода данашњег Ирана. На тим просторима јерменска државност сеже дубоко у стари век, а у неким периодима Јерменија је обухватала уз наведене и ближе а и даље области насељене другим народима, па је попримала империјални карактер.
Као и сви други народи са далекосежним коренима, Јермени су пролазили кроз успоне и падове, али за њих је најтеже, умногоме фаталне, а и до данас разорне последице имала најезда Турака Селџука (започета у првој половини 11. века, уз сукцесивно али и интензивно освајање и насељавање јерменских и других земаља у наредним деценијама). Заправо, радило се о походу дела турског народа Огуза, предвођеног кланом Селџука, на запад и југ (гледано из перспективе Средње Азије) и потом његовом трајном настањивању на просторима од Каспијског мора (језера) до запада Мале Азије.
Од Огуза који су преостали у Средњој Азији (наравно у том и осталим наведеним случајевима уз потоње мешање са другим народима) настали су садашњи Туркмени, док су најзначајнији изданци оних огуских племена која су се одселила на просторе Западне Азије – Турци на њеном малоазијском мосту ка Европи (већинско становништво Републике Турске) и Азери на Јужном Кавказу и у деловима Ирана поред њега (матични народ Републике Азербејџан и други по величини народ Ирана, у коме Азера има чак 2,5 пута више него у независној држави која се по њима зове).
Између „западних“ и „источних“ Огуза наставили су да живе стешњени Јермени, као нека врста бране у турском мору. У почетку је то пре деловало као да су настала два велика турска острва западно од Каспија, која су била раздвојена јерменским морем, али је тај јеменски етнички простор – у наредним вековима подељен између Отоманског и Персијског царства – вековима „исушиван“ у корист турских и курдских племена (финални ударац Јермени су доживели током геноцида који су над њима спровеле турске власти од 1915. До 1918). Данас је јерменски државно-етнички простор само живи, мада компактни, остатак историјског простора Јермена.
Пре тога, до почетка 19. века, дошло је до таквог стања да су Јермени иако и даље у поређењу са другим народима из свог окружења релативно бројни, постали народ чији распоред подсећа на леопардову кожу: били су разбацани на великом простору Историјске Јерменије, при чему су у најбољем случају представљали релативну већину у појединим турским и персијским провинцијама, али најчешће су живели као енклаве у турском, азерском и курдском мору.
Ситуација се донекле, пар асиметрично повољно, променила после 1829. године, када је значајан део историјских јерменских земаља које су припадале Персији (Источна Јерменија за разлику од оне покорене од стране Османлија која је називана Западна Јерменија, а данас се најчешће именује као Источна Анадолија), освојен од стране Руске империје. Руси су од дела тих територија са највећим бројем Јермена формирали тзв. Јерменску област. Она ће касније добити другачији административни статус, али суштински је важно што су руске власти, које су се у новоприпојеним земљама ослањале на хришћане, после векова дискриминације Јермена почеле систематски да раде на њиховој територијалној и свакој другој консолидацији.
У поменутој облати охрабривано је и насељавање Јермена досељених из оних јерменских земаља (већинских) које су остале под влашћу Отоманског царства и Персије. Упоредо, макар у првој фази руске управе, подстицано је исељавање припадника разних муслиманских народа у Турску или Иран (Азера који су тада називани Азербејџански Турци или Азербејџански Татари, Курда, Персијанаца). Тако су на северном делу данашње Републике Јерменије, после векова голготе, на повезаном простору Јермени поново постали натполовична већина (и битан чинилац у државној управи). Коначно се појавио „комад“ земље на коме су били – не историјски већ реално – своји на своме!
Да сада шире не улазимо у оно што се касније десило, од турског геноцида над Јерменима до покушаја тог народа да непосредно после Првог светског рата створи своју увећану независну државу (што су Американци прво гурали па онда, када је било јасно да су Турци против тога били спремни одлучно да се боре а западне силе нису биле вољне да ратују због Јермена, од претходног наума одустали). Битно је само рећи да су Бољшевици, после суштинске победе у руском грађанском рату, ставили под своју контролу и малу јерменску републику која је после слома Руског царства рођена и неколико година како-тако егзистирала (и у коју су избегли многи Јермени из Турске који су преживели оно што се основано сматра геноцидом).
Колико год то било болно за Јермене који су желели независност, ипак се радило о осигуравању опстанка те земље коју су снаге Кемал-паше Ататурка поразиле 1920. године и свеле на полувазалну земљицу сабијену између Азербејџана и Турске, са ограничењима у вези контроле сопствених магистралних саобраћајница (како би била обезбеђена несметана веза између две турске државе) и са наметнутим лимитом када се ради о бројности и наоружању оружаних снага (сведене су на неки вид жандармерије уз турски надзор). Велико је питање шта би са таквом Јерменијом, тачније скоро па јерменским резерватом, било у наредном периоду да није добила заштиту Москве, макар она била и црвена.
Совјетске власти су додуше повукле границе међу народима јужнокавкаског региона тако да ниједан од њих, укључујући и Јермене, није био задовољан. Нису се освртале на историјске разлоге, нису организовале изјашњавања грађана, нити су налик царском естаблишменту водиле рачуна о „хришћанској солидарности“, већ су начелно дефинисале област највеће концентрације неког од тамошњих народа, па су онда према својим, од ситуације до ситуације варирајућим разлозима (геополитичким, економским, саобраћајним, лобистичким – чега је такође било), њој евентуално додавали неке територије (где матични народ конкретне совјетске републике није морао да буде већина).
Тако је северни простор данашње Јерменије, где је већина припадника јерменског народа живела (тада преко 2/3 Јермена у Совјетском Савезу), надограђен облашћу Зангезур (како је зову турски народи) или Сјуник (јерменски назив), те је тако уобличена Совјетска Јерменија. До Првог светског рата муслиманске заједнице су у Сјунику имале малу већину (око 52 посто) док је Јермена било 46 процената. Током сукоба који су уследили између 1917. и 1922, односно доласка јерменских прогнаника из Турске, Јермени су ту постали значајна већина. То је за тај прогањани и уништавани народ био један од ретких национално-територијалних добитака у доба кулминације затирања. Опет, за Азербејџанце то је био стратешки губитак. Њихов национални простор и створена совјетска република нису имали територијални континуитет, нити свеобухватну везу са Турском!
У многоме и ради успостављања добрих односа са Републиком Турском (која је тада била у сукобу са западним силама), геополитички изоловани Совјети су одлучили да област уз турску границу, која је некада играла значајну улогу у јерменској историји, Нахичеван (Азери је зову Нахчиван), са мешаним јерменско-азербејџанским становништвом, али ипак са већином последњих, постане аутономни део Совјетског Азербејџана. Тако је испало да не само што су Јермени у целини „клин“ између две гране Огуза: Турака и Азера, већ је понаособ и садашњи јужни део Јерменије (Сјуник) баријера између „западног“ Азеребејџана (Нахичевана) и већег („источног“) дела те републике
С друге стране, иако је око тога било колебања у бољшевичком врху, област Нагорно Карабах, лоцирана нешто источније од савремене Јерменије, насељена са око 90 посто Јермена (у њој је према првом совјетском попису 1926. живело око 15 процената укупног јерменског народа у СССР-у), постала је аутономни ентитете Совјетског Азербејџана. Она је била са свих страна окружена Азерима али недалеко од Јерменије те је лако могла да постане њен део, слично као и Нахичеван азербејџански сегмент, или чак и да буде малим коридором повезана са језгром јерменских земаља, али Кремљ се одлучио за другачије решење.
Направио је – ваљда са старом империјалном идејом закомпликуј стање па онда имај мисију гаранта мира и арбитра међу завађеним народима, која даје смисао страном врховном надзору – праву, већ тада потенцијално отровну геополитичку торту, са једним азербејџанским слојем (Нахичеван) па онда јерменским редом (Сјуник), те она једним етничким слојем Азера (у пограничним деловима њихове републике према Јерменији) и коначно иза њих Нагорно Карабахом (већински јерменским аутономним крајем Азербејџана).
Мада, истине ради, трба рећи и то да су Совјети оно што су урадили објашњавали принципом реципроцитета: до распада Руског царства Азери су били већина у Нахиџевану па је логично што је он њима додељен, а то што је са северним делом Јерменије где су Јермени углавном живели спојен на њу наслоњени Сјуник, у коме су пре 1917. Азери имали превагу, компензовано је укључивањем већински јерменског али са свих страна окруженог Азерима Нагорно Карабаха у састав Азербејџана као јерменске аутономне области.
Тешко је олако просудити шта је ту било праведно или неправедно, али такво стање је мирно опстало до пред крај постојања Совјетског Савеза те окретања нове геополитичке странице у глобалним, и наравно регионалним (јужнокавкаским) односима. Но, о томе ћемо, као и за Балкан битним паралелама које из тога произлазе, говорити у следећем наставку овог текста. Овај историјски осврт нам је био нужан да би боље разумели оно што следи а односи се и на нас.
Драгомир Анђелковић
