Број наводних атентата на председника Вучића и његову породицу је попримио толике размере да одавно превазилазе најпокваренију могућу машту његових сарадника и саветника. Осим да се нису догодили нити припремали, оно што је заједничко свим тим измишљеним атентатима на Вучића је да нико никада није процесуиран. Врло карактеристично ниједна оптужница никада није подигнута. А бројни су људи у то укључивани по потреби тренутка. Сетимо се само оног где су главни завереници били бивши председник Томислав Николић, фитнес инструктор Зоране Михајловић и новинар Славиша Лекић. Међусобно се нису познавали али им је заједничко било да хоће да науде председнику Вучићу. Искрено ме занима да ли је Зорана променила фитнес инструктора после тога или је он наставио да јој одржава потребну кондицију. Да не причамо о 98 безбедоносно интересантних особа које су се према тврдњама полиције шуњале по Јајинцима носећи неупотребљиво оружје како би извшиле ликвидацију председника и његове породице.
Велики број људи је завршио у притвору под застрашујућим оптужбама али без икаквог епилога. Једноставно то је било за једнократну употребу како би Вучићеви блатоиди имали о чему да пишу, а он сам могао до миле воље да се пренемаже и говори о својој наводној угрожености. Та представа се већ више од деценију игра пред нама само се смењују учесници. Ако овако наставе ускоро ће Вучић покушати сам на себе и своју породицу да изврши атентат што би свакако било нешто јединствено у сваком погледу.
Увек кад се дешавају овакве ствари оне служе да би се покривале стварне страхоте које чине Вучић и његови сарадници овом народу и држави. Посебно афере које се не могу другачије скрити осим производњом невероватних догађаја у којима је по правилу угроженост председника и његове породице на првом месту. Било да је у питању заплена озбиљне количине наркотика, Божићна забава у редакцији Информера где им на увце пева осуђени убица или најчешће издаја свих националних и државних интереса.
Ово последње, на примеру Косова и Метохије и Вучићева сарадња са Куртијем, уз обавезну предају и последњих облика државности и присуства Србије на територији своје колевке су били најчешће разлог за јавне покривалице типа хоће да убију Вучића или да зауставе развој Србије. И то у тренутку кад је Вучића издаја и продаја свих националних и државних интереса баш понела. У том контексту се и спомиње недавна посета Марка Ђурића, популарног Мистер Бина, Вашингтону, где му је његов амерички имењак са презименом Рубио, према доступним изворима, доставио све одредбе споразума о међусобном признању Србије и Косова. Према истим изворима, тај споразум илити незапамћена издаја у историји Србије, требало би да се у најкраћем року озваничи.
Да би поменута издаја прошла што лакше и једноставније, наводно је са српске стране понуђен и додатни пакет у којем се спомиње нишки центар за брзе интервенције где би Русе наследили Американци, продаја ЕПС-а, а све то у замену да Вучић остане као премијер још четири године на власти и бар једном још на хоклици сретне Трампа. Уз то да Трамп мало зажмури на истрагу око намештања избора у Америци вођену из Београда, и наравно заборави на акције ДЕА везане за огромне количине наркотика које се складиште или производе у Србији, а касније дистрибуирају по Европи и свету.
Шта год, у сваком случају, ствари око Косова и Метохије улазе у последњу фазу и Вучићев печат издаје ниједан измишљени атентат више не може скрити. Човек који је спреман да тако нешто уради да би за неко време продужио своју неограничену власт је покварен до сржи или озбиљно болестан. Или и једно и друго. Народ који је спреман да ћутке пређе преко свега тога и по ко зна који пут прогута силне Вучићеве лажи, не заслужује да постоји. Још мање да се икада више назове Србима и хвали српским именом и пореклом.
Није довољно што пољопривредници данима већ блокирају бројне путеве и саобраћајнице, просипајући муком стечено млеко и упозоравајући нас да са оваквом влашћу ускоро нећемо имати шта да једемо, у земљи за коју се често истиче да би својим производима могла да храни пола Европе. Кад видите министра пољопривреде Гламочића који више делује као уплашени миш пронађен на дну каце и чујете шта говори, онда вам је јасно да се пољопривреди у Србији црно пише. Исто важи и за министра спољних послова и многе друге Вучићеве кадрове који су ту инсталирани како би пре свега он са свим својим свакодневно изговореним лажима и обманама деловао донекле нормално и прихватљиво.
Ако се сад не побунимо и подигнемо свој глас против издаје и продаје државе у којој смо рођени и нације и вере којој припадамо, онда је боље да заувек заћутимо.
Ћутање доноси бројне привилегије, побуна слободу која може бити неизвесна. На нама је да изаберемо. Оправдања више нема.
Срђан Шкоро
