Владајући кругови у Немачкој и низу других релевантних држава ЕУ, коначно почињу да мисле и у неким сегментима делују, политички рационално. Наравно, то не значи ни принципијелно, нити хумано, већ по своје државе прагматично.
Европска унија је дуго робовала идеологији ирационалне еманципације наводно или стварно маргинализованих група. Из једне крајности ишло се у другу, уместо да се промишљено отклањају неправде у име функционалног бољитка европске заједнице и њених делова.
Контрапродуктивно понашање ЕУ система је између осталог подразумевало (а и даље је то неретко случај, мада је за очекивати да још дуго неће бити тако) ЛГБТ екстремизам, пренебрегавање класично схваћених националних интереса, занемаривање хришћанске традиције, релативизацију породичних вредности, допуштење по европске земље непродуктивне миграције (прихватање и оних који из земаља Африке и Азије нису дошли да раде већ да живе од социјалне помоћи и при томе се понашају криминално те нападно инсистирају на увезеним моделима понашања).
Руку под руку са тим ишао је на други начин зелени радикализам (безумно одрицање од низа и даље корисних извора енергије, занемаривање рударства у свим а не само уистину неприхватљивим аспектима, непромишљена деиндустријализација).
Све у свему, од савеза европских земаља који је од унапређења производње челика и угља, преко тржишно-финансијских интеграција у циљу увећања сопственог богатства, требало да стигне до свега онога што се испољава кроз јачање параметара геополитичке моћи, скренуло се на странпутицу која погодује друштвеном амбијенту испуњеном исламизацијом, јачањем криминала, гажењем права условно речено аутохтоног становништва, слабљењем европских држава у глобалним размерама, непродуктивним пореским оптерећењем средње класе (најбогатији имају могућност да то преко разних пореских рајева и других комбинација избегну).
Тек када се Брисел суочио са оним што доживљава као Трампову издају „евроатлантске идеје“ – или другачије речено покушајем Америке да поново „постане велика“ агресивним стављањем акцента на државни егоизам, империјализам, неоколонијализам и томе слично, занемарујући савезништва која не доносе корист – ставио је прст на чело. Почео је да схвата да изнутра трула ЕУ, односно њене чланице гњиле понаособ, остају без шансе да се иоле успешно боре у све суровијој глобалној арени.
Тако се, корак по корак, уз убрзање истих пропорционално ономе што наш народ карактерише изреком „догорело до ноктију“, стигло до дефинисања нове политике Берлина, која ће, стиче се утисак само је питање времена, постати темељ деловања ЕУ у наредном периоду.
Немачки канцелар Фридрих Мерц презентовао је ових дана план владајуће Хришћанско-демократске уније (која је дуго заправо била атеистичко-квазилиберална фаланга) за „потпуни заокрет“ земље на чијем је челу, а који не би био стран ни некадашњем њеном лидеру Конраду Аденауеру (1876-1967), умногоме заслужном за обнову и успон Западне Немачке после пораза у Другом светском рату.
Тај план подразумева ригорозну контролу граница и строгу миграциону политику (немачкој је објективно гледано неопходна адекватна радна снага али јој не требају социјални случајеви, криминалци и исламисти), смањење пореза који гуше економију и дестимулишу вредне људе, рационалну а не џабалебарошку социјалну политику, јачање војске, одустајање од зеленог екстремизма у корист индустријског развоја, сузбијање насиља (без гледање кроз прсте онима који су наводно неприлагођени новој култури и „историјски фрустрирани“), пронаталитетске мере, обнову свега онога од чега зависи постојаност националног идентитета.
Коначно, Европа намерава да се врати својој старој, „доброј“ политици моћи. То наравно није за све повољно, али је нормално. Државе и њихове заједнице се одвајкада себично боре да њима буде добро, а не да себе што више деморалишу и на друге начине ослабе. Да ли ће ЕУ стварно успети да се скине са разорних идеолошких дрога и успешно почне да обнавља своју снагу, остаје нам да видимо, али већ сада слободно можемо да кажемо: она не мења однос према нама у позитивном смеру! План за њен бољитак није и смерница за наш препород. Газила нас је из квази-либералних побуда, сада ће то да настави да ради из хладног рачуна.
Да се не лажемо: транзиција од Евроатлантског у Четврти Рајх за нас није благотворна! И пре обзнањеног плана „великог заокрета“ – док је у својој кући још заливала коров „еколошког фундаментализма“, али већ је схватала да на прикривен начин тамо где може мора да „старински“ почне да ради у прилог јачања своје привреде – Немачка је код нас подржавала неоколнијални приступ рударству у контексту опасног литијум експеримента (покушај да се тај елемент по први пут, уз тестирање нових технологија на људима и природи, експлоатише у солидно насељеним, зеленим и водом богатим областима).
Док је контрапродуктивно омогућавала да у њу досељени исламистички подмладак може духовно-политички неспутано да се развија, у Србији је по себе врло утилитарно гурала пројекат оптерећен огромним ризиком за нашу популацију. Сада су Немци решили – што ја као идеолошки суверениста и универзални заговорник националних вредности начелно поздрављам – да се првог одрекну, али нема сумње ради јачања своје земље спремни су да још нападније гурају последње и све друго налик томе.
Како је Мерц рекао „поредак заснован на правилима каква смо познавали више не постоји“, те убудуће Немачка и Европа морају бити способне да се боре за своје интересе. Укратко, да то поновим, европски империјализам и неоколонијализам (у постмодерном руху) несумњиво поново навелико стиже!
У таквим околностима Вучић је решио да прихвати да Србија, онда када од стране освешћених европских неоколонијалиста буде позвана, уђе у ЕУ реформисану по принципу више зона. Уз садашњу, где иако неформално већ и сада постоје различите лиге, била би уобличена и нова ЕУ сфера без права на вето и ко зна чега још, али са свим могућим обавезама, у коју би биле смештене Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Северна Македонија, Албанија, Молдавија и Украјина, а приде и наша сепаратистичка покрајина Косово.
Не само што се од Србије очекује да заокружи њено (и тако због велеиздајничке политике режима далеко одмакло) признаје, већ и да безрезервно испуни све друге услове који су јој постављени или ће бити постављени. Најмање се ту ради о владавини права, демократији и томе сличном. Док је ЕУ причала о високопарним вредностима, годинама је у Србији прихватала изградњу Вучићевог картел-аутократског модела владавине како би он заузврат легализовао НАТО агресију из 1999. и противправну отмицу Косова од наше земље. Затим су Брисел и Берлин ушли у домен опаких рударских подухвата, за које им је требао доказано мрачни квислинг какав је Вучић, кога је баш брига за сопствену земљу.
Можемо да замислимо каква нам се правила игре спремају у будућности, у другом ЕУ појасу, намењеном за економску експлоатацију и геополитичку употребу као топовског месо „другоразредних“ Европљана, од стране главних играча из састава прве евро-унијатске лиге. Александар без Косова је спреман да све већ уобличене или у фази разраде по нас предаторске одредбе прихвати, како би продужио рок свог владарског трајања и осигурано миран одлазак са власти једног (како се нада далеког) дана.
То му се у Берлину и Бриселу признаје као квалитет. Отворена НАТО пета колона у Србији – која се сада организује у тзв. проевропску коалицију – нема шансу да дође на власт а и да је се теоријски којим случајем докопа, њени потези би наишли на несаломљив отпор грађана. Вучић, лажни патриотски трговац националним интересима, и даље уз себе има део хипнотисаног народа који мисли да он брине о Србији (другим речима није сведен само на СНС интересну заједницу, која је и сама по себи врло велика).
ЕУ моћници полазе од тога да ако се у оквиру нове мисије брзог увођења Србије у ЕУ (не у праву „уједињену Европу“ већ у њен, као што је јасно, неоколонијлани подрум), кроз неки вид фејк експертске владе после предстојећих избора СНС картел обједини са тзв. прозападним блоком (и још понеким), прљави геополитички посао који желе да буде објављен може да се одради. Вучићу је то поклон јер добија још неколико година за саучествовање у експлоатацији Србије и могућност да на ЕУ нивоу легализује своја досадашња недела. Нејака прозападна опозиција и њен пратећи НВО и остали оркестар, имаће прилику да се укључе у расподелу плена.
Аца лажни Србин би нас тако на белом коњу увео у ЕУ казамат, Србија би се потпуно одрекла Косова и могућности да гради продуктивна партнерства за Русијом, Кином и другим опонентима доминације оних који су раскомадали спрске земље, те би њено грађанство наставило да тавори у тек мало стилски промењеном спин диктаторском и картел економском амбијенту. Уз то бисмо постали и стециште непродуктивних исламистичких и других миграната које развијене ЕУ земље не могу да врате кући а не желе их више унутар својих граница!
Лепо је што се Немачка и ЕУ полако враћају себи, али то не значи да нама ишта добро нуде. Немојмо зато да наседнемо на старе преваре у новој амбалажи овдашње СНС владајуће политичке мафије и НАТО-ЕУ пете колоне, која је спремна да првој падне у загрљај на миг заједничких страних ментора. Србија мора да настави да се бори против свих тих штеточина ако и она хоће да се врати себи. То није лако али немамо другу могућност ако нисмо спремни да се помиримо са тоталном националном капитулацијом!
Драгомир Анђелковић
