Ово су године расплета. Захватила нас је бујица судбоносних догађаја и једнака је опасност препустити се истој или не схватати да су неопходни кораци у контра смеру. Историјски ток више није једносмеран и предвидив, наслућују се нагли заокрети што масе доводи у стање напете узнемирености. У том емоционалном вртлогу најбоље се сналазе екстремисти, популисти, авантуристи различитих идеолошких предзнака. Убрзавање историјског ритма сужава стање колективне свести, раширено осећање исцрпљености наводи на потрагу за једноставним решењима или спасоносним пречицама које нуде разнолики мешетари, амбициозни подлаци и слаткоречиви опсенари.
Рим је пропао када је престала вера у његов еманципаториски потенцијал, када се угасио као цивилизацијски светионик Медитерана. Рим је владао милионима не помоћу својих легија (оне су служиле као потврда његове моћи), већ помоћу идеје, фикције, пројекције онога шта је представљао за своје поданике. Несумњиво је да су Римљани били освајачи, али су иза њих остајали путеви, грађевине и закони који су наџивели миленијуме. Зато су тада, али и сада сви путеви водили у Рим.
Данас сви наши путеви воде у Европу! Европа јесте била освајачка, експлоататорска, дискриминаторска, али Европа је скоро пола миленијума локомотива, авангарда и савест човечанства. Да, баш данас ово треба рећи, данас када је Европа у политичкој, моралној и институционалној кризи. Двадесети век је био епилог европске надмоћи над остатком света, век у коме су други преузели бакљу да осветле тамне ходнике будућности. Век који траје одлучиће ко ће доминирати и дефинисати следећу епоху. Европа ће у тој подели карата или бити млађи партнер или бити кусур у завршном рачуну. Али, пре него што сахраните посрнулог великана, макар наглас још једном прочитајте некролог да бисте се подсетили његове величине.
Сви који пледирају да преузму глобално вођство обавезни су да обогате светску ризницу новим културним богатством које ће пркосити оштром зубу времена. Европа су Декарт, Паскал, Русо, она је и Мил и Њутн, Шекспир и Ват, такође и Моцарт, Бетовен, Хегел, Шопенхауер, Гете, Ниче, Лајбниц, наравно и Достојевки, Толстој, Римски-Корсаков, Гогољ, Мендељејев…
Где је нови Рембрант, Ван Гог, Пикасо? Где су Љермонтов, Алигијери, Микеланђело, Сервантес, Дали? То вам је лествица коју морате да прескочите ако желите да надмашите континент који сада потцењујете. Не ајфони, тик-токови, тесле, црне мреже, спаце-убер летови, вештачке интелигенције… Техничке револуције мењале су свет, градиле оно што се неретко само урушавало. Али ремек дела остају вечита. И у Њу Јорку и у Токију и у Пекингу распродате су дворане да би се макар на пар сати могле чути ноте Баха, Хајдна или Шопена.
Нико не спори величину исламске, кинеске, индијске цивилизације вековима пре него што је Европа ступила на светску сцену. Али, ако смо савременици турбулентне међуфазе, ако је ово период преласка у еру нових глобалних играча који Европу посматрају као полигон или музеј, онда ти самоуверени кандидати морају бити постављени пред достигнућа на чијим темељима су и они изградили своју моћ и тренутни престиж.
Србија у тој општој турбуленцији врти се и око сопствене осе. Још није изабрала свој пут, иако понавља, више неубедљиво убеђујући сама себе да жели да се врати у Европу. Шта то значи-вратити се Европи?
Прво-ако се нечему враћате морате себи признати да сте се изгубили, да сте негде залутали, да сте на неком месту погрешили скретање, ушли у слепу улицу, у погрешни колосек. Јесмо ли себи признали грешку, јесмо ли извукли поуке, означили кривце, казнили их? Или смо се одлучили на релативизујемо сопствене грешке и окривимо „запад који пропада“, све сведемо на „заверу дубоке државе“ или себи припишемо улогу вечите жртве? Сада нас убеђују да „наметнута кривица“ постаје политички инструмент да би се српски народ додатно унизио и потлачио. Да, то је и очекивано од оних који промовишу „никад извини политику“, од упорних тровача-недавача, од бајковитих тумача прошлости који увек произведу трагичну будућност.
Дупла вртоглавица обузела је Србију и она је постала геополитички дезорјентисана, не случајно , не без плана. Време је да се стане, да престанемо да се тетурамо и посрћемо после сулудог вишедеценијског шпринта у круг. Једна од најгорих последица деведесетих јесте наше изопштење из европске цивилизације. Још горе-наш сукоб са њом. Бомбардовање је само најкрвавија епизода тог сукоба. Нису само лешеви и рушевине остале иза тога. Најгоре је што смо постали жртве историјског превредновања и покусни кунићи социо-политичког инжењеринга.
Ми се Европи враћамо јер смо своју модерну државност утемељили на европским вредностима. Сви европски феномени преламали су се унутар српског друштва. И либерализам и конзервативизам и радикализам и просветитељство-све су то делови српског политичког мозаика које је европа кроз свој неспутани утицај слагала. Враћамо се идентитету који су градили најбољи међу нама.
Да проговорим језиком теоретичара завере. Да, постоји „златна милијарда“, мање више, апроксимативно, или што би ми Срби рекли цирка. Од Урала до Атлантика, та „милијарда“ је заиста златна у односу на остале милијарде које тек кроз време треба да се докажу и покажу.
Европа мора и сигурно ће поново пронаћи своју душу. Срби не смеју да закасне, овај рингишпил на који смо се поепли и са ког немамо намеру да сиђемо мора да се заустави. Сви наши путеви воде у Европу, само наше предомишљање и инаћење јесте наша странпутица.
Wир синд Еуропаер!
