Ovo su godine raspleta. Zahvatila nas je bujica sudbonosnih događaja i jednaka je opasnost prepustiti se istoj ili ne shvatati da su neophodni koraci u kontra smeru. Istorijski tok više nije jednosmeran i predvidiv, naslućuju se nagli zaokreti što mase dovodi u stanje napete uznemirenosti. U tom emocionalnom vrtlogu najbolje se snalaze ekstremisti, populisti, avanturisti različitih ideoloških predznaka. Ubrzavanje istorijskog ritma sužava stanje kolektivne svesti, rašireno osećanje iscrpljenosti navodi na potragu za jednostavnim rešenjima ili spasonosnim prečicama koje nude raznoliki mešetari, ambiciozni podlaci i slatkorečivi opsenari.
Rim je propao kada je prestala vera u njegov emancipatoriski potencijal, kada se ugasio kao civilizacijski svetionik Mediterana. Rim je vladao milionima ne pomoću svojih legija (one su služile kao potvrda njegove moći), već pomoću ideje, fikcije, projekcije onoga šta je predstavljao za svoje podanike. Nesumnjivo je da su Rimljani bili osvajači, ali su iza njih ostajali putevi, građevine i zakoni koji su nadživeli milenijume. Zato su tada, ali i sada svi putevi vodili u Rim.
Danas svi naši putevi vode u Evropu! Evropa jeste bila osvajačka, eksploatatorska, diskriminatorska, ali Evropa je skoro pola milenijuma lokomotiva, avangarda i savest čovečanstva. Da, baš danas ovo treba reći, danas kada je Evropa u političkoj, moralnoj i institucionalnoj krizi. Dvadeseti vek je bio epilog evropske nadmoći nad ostatkom sveta, vek u kome su drugi preuzeli baklju da osvetle tamne hodnike budućnosti. Vek koji traje odlučiće ko će dominirati i definisati sledeću epohu. Evropa će u toj podeli karata ili biti mlađi partner ili biti kusur u završnom računu. Ali, pre nego što sahranite posrnulog velikana, makar naglas još jednom pročitajte nekrolog da biste se podsetili njegove veličine.
Svi koji plediraju da preuzmu globalno vođstvo obavezni su da obogate svetsku riznicu novim kulturnim bogatstvom koje će prkositi oštrom zubu vremena. Evropa su Dekart, Paskal, Ruso, ona je i Mil i Njutn, Šekspir i Vat, takođe i Mocart, Betoven, Hegel, Šopenhauer, Gete, Niče, Lajbnic, naravno i Dostojevki, Tolstoj, Rimski-Korsakov, Gogolj, Mendeljejev…
Gde je novi Rembrant, Van Gog, Pikaso? Gde su Ljermontov, Aligijeri, Mikelanđelo, Servantes, Dali? To vam je lestvica koju morate da preskočite ako želite da nadmašite kontinent koji sada potcenjujete. Ne ajfoni, tik-tokovi, tesle, crne mreže, space-uber letovi, veštačke inteligencije… Tehničke revolucije menjale su svet, gradile ono što se neretko samo urušavalo. Ali remek dela ostaju večita. I u Nju Jorku i u Tokiju i u Pekingu rasprodate su dvorane da bi se makar na par sati mogle čuti note Baha, Hajdna ili Šopena.
Niko ne spori veličinu islamske, kineske, indijske civilizacije vekovima pre nego što je Evropa stupila na svetsku scenu. Ali, ako smo savremenici turbulentne međufaze, ako je ovo period prelaska u eru novih globalnih igrača koji Evropu posmatraju kao poligon ili muzej, onda ti samouvereni kandidati moraju biti postavljeni pred dostignuća na čijim temeljima su i oni izgradili svoju moć i trenutni prestiž.
Srbija u toj opštoj turbulenciji vrti se i oko sopstvene ose. Još nije izabrala svoj put, iako ponavlja, više neubedljivo ubeđujući sama sebe da želi da se vrati u Evropu. Šta to znači-vratiti se Evropi?
Prvo-ako se nečemu vraćate morate sebi priznati da ste se izgubili, da ste negde zalutali, da ste na nekom mestu pogrešili skretanje, ušli u slepu ulicu, u pogrešni kolosek. Jesmo li sebi priznali grešku, jesmo li izvukli pouke, označili krivce, kaznili ih? Ili smo se odlučili na relativizujemo sopstvene greške i okrivimo „zapad koji propada“, sve svedemo na „zaveru duboke države“ ili sebi pripišemo ulogu večite žrtve? Sada nas ubeđuju da „nametnuta krivica“ postaje politički instrument da bi se srpski narod dodatno unizio i potlačio. Da, to je i očekivano od onih koji promovišu „nikad izvini politiku“, od upornih trovača-nedavača, od bajkovitih tumača prošlosti koji uvek proizvedu tragičnu budućnost.
Dupla vrtoglavica obuzela je Srbiju i ona je postala geopolitički dezorjentisana, ne slučajno , ne bez plana. Vreme je da se stane, da prestanemo da se teturamo i posrćemo posle suludog višedecenijskog šprinta u krug. Jedna od najgorih posledica devedesetih jeste naše izopštenje iz evropske civilizacije. Još gore-naš sukob sa njom. Bombardovanje je samo najkrvavija epizoda tog sukoba. Nisu samo leševi i ruševine ostale iza toga. Najgore je što smo postali žrtve istorijskog prevrednovanja i pokusni kunići socio-političkog inženjeringa.
Mi se Evropi vraćamo jer smo svoju modernu državnost utemeljili na evropskim vrednostima. Svi evropski fenomeni prelamali su se unutar srpskog društva. I liberalizam i konzervativizam i radikalizam i prosvetiteljstvo-sve su to delovi srpskog političkog mozaika koje je evropa kroz svoj nesputani uticaj slagala. Vraćamo se identitetu koji su gradili najbolji među nama.
Da progovorim jezikom teoretičara zavere. Da, postoji „zlatna milijarda“, manje više, aproksimativno, ili što bi mi Srbi rekli cirka. Od Urala do Atlantika, ta „milijarda“ je zaista zlatna u odnosu na ostale milijarde koje tek kroz vreme treba da se dokažu i pokažu.
Evropa mora i sigurno će ponovo pronaći svoju dušu. Srbi ne smeju da zakasne, ovaj ringišpil na koji smo se poepli i sa kog nemamo nameru da siđemo mora da se zaustavi. Svi naši putevi vode u Evropu, samo naše predomišljanje i inaćenje jeste naša stranputica.
Wir sind Europaer!
