Шешељ је због својих национално-идеолошких претеривања, и још више екстремистичко-бизарног понашања, постао синоним за примитивни шовинизам. Оно што је „луди краљ“ Лудвик ИИ (1845-1886), познат по изградњи кичастих, ексцентричних двораца, био и остао за немачку културу, то је шунд војвода за српски национализам.

Оставштина поменутог баварског владара, коме се у наше вулгарно постмодерно доба многи неуко диве, баца сенку на оно што је уистину вредно у немачкој културној баштини, а наслеђе Војислава И загађује српско друштво. Зато политичког оца Алека без Косова толико воле јуришници анти-Србије.

Јавно га нападају, а између себе тог човека кују у небеса. Јер, преко њега настоје – и донекле у томе успевају – да дисквалификују позитивни српски национализам, односно искрено родољубље.

Њихова србождерска формула је проста: сваки национални став је „шешељизам“, а он је оличење зла, и то у најгорој простачкој варијанти. Следствено томе, сви српски, политички исказани родољуби (а баш то су прави националисти), наводно су део огавне „силе мрака“.

Сада је врх таквог отровног антисрпског копља усмерен према Милу Ломпару. Тај угледни професор Универзитета у Београду у јавности је препознат као неко ко се налази на националној страни друштвенополитичке клацкалице око Студентске листе, од чијег положаја зависи каква ће она испасти.

Другим речима да ли ће зрачити продуктивном репрезентативношћу – зато што ће на њој бити релативно коректно заступљени кандидати за посланике на начин који одражава (гео)политичку разноврсност опозиционо настројеног грађанства Србије – или ће постати суштински једнострана.

Овдашњи крајње прозападни центри моћи (у смислу спремности да се Косово потпуно жртвује ради ЕУ интеграција, те да оне буду плаћене и чланством у НАТО) покушавају да узурпирају студентски покрет и његову ишчекивану парламентарну листу. То раде перверзно, са намером да је персонално препарирају у духу евроатлантске идеологије, али да се површински праве да је она „неутрална“.  

Свесни су да већи део антирежимске Србије није на њиховој линији, па као што Вучић вара своје патриотским бирачима које убеђује да брани Косово док га издаје, и они покушавају да се прикажу као уставобранитељи и борци за демократску обнову, док заправо планирају да наставе СНС велеиздајничку политику у другом руху.

Да би то могли да постигну потребно им је – или се, тачније, труде да изгледа да само ради тога тако поступају – да пре коначног судара са Вучићем, са Студентске листе елиминишу људе као што је Ломпар.

То је ипак само пола истине. Речено важи за паклено аутентични део анти-Србије. Неки отимачи Студентске листе – и то како се показује најутицајнији у свом друштву – иду и много даље. Њена узурпација им није довољна. Ту стижемо до споменуте дупле игре која је сада у току! 

О чему се ради помогао ми је да схватим наводни „пријатељ студената“. Они који се крију иза тог псеудонима, нападају крајње умереног Ломпара под оптужбом да је „преузео Шешељеву реторику“, а као „доказ“ за то користе његове речи да према Законику књаза Данила из 1855. године,  „у Црној Гори нема другог народа осим српског“.

То што раде је – иако тога нису свесни – инкриминишуће за њих а не за онога кога нападају. Прерано откривају своје планове!  

Свако може да погледа Законик, те да се увери да је речено факат. На тај али и многе дуге начине Кнежевина и потом Краљевина Црна Гора потврђивала је свој српски карактер. Данашњи становници Црне Горе – који живе после (нео)титоистичког идентитетског геноцида спроведеног у тој земљи – имају право да се декларишу какогод хоће (срећом скоро половина њих и даље исказује српску или двојну националну припадност), али нико нема право да прекраја прошлост; она сведочи да та земља има спрске корена!

Баш то што Мило Ломпар инсистира на тој неспорној истини боли јуришнике анти-Србије, који најагресивније и по себе контрапродуктивно кидишу на њега. Тако острашћено показују своје право лице па се види да су лобисти наших регионалних опонената којима је Српство патолошки мрско, од монтенегринских картел политичара, преко хрватских бојовника, до сарајевских исламиста и великоалбанских шовиниста.

У доба када су Американци заврнули финансијске славине за евроатлантске „пете колоне“ у многим полуокупираним државама, укључујући и Србију, а Брисел кубури са фондовима па то није у стању да надомести, посебно велики значај добијају они у окружењу наше земље који раде против њених интереса. Њихови стратези у новонасталим условима не жале новац за лобирање унутар Србије, како би је што више паралисали онда када се већ назире крај Вучићеве владавине.

Стигли смо до сржи наше приче: српским регионалним непријатељима одговара Алек без Косова. Нико није у стању да Србији направи већу штету од њега. Анти-Србија, када би се докопала власти, можда би и покушала да га надмаши али, прво, уз све преваре које користи она није у стању да  самостално дође на врх наше државне пирамиде; друго, брзо би се против ње створио покрет отпора који би ставио тачку на оно што покушава да уради.

Само Вучић са својим лажним патриотизмом у који још верује не баш тако мали део медијски хипнотисаног српског народа, у стању је да му ефикасно и у дужем року изнутра ради о глави. То добро знају у Приштини, Сарајеву, Загребу и цетињско-подгоричким мрачним кулоарима у којима се после губитка власти крију монтенегрински мафијашко-политички предводници!

Зато њихове овдашње слуге које себе бесрамно називају „пријатељима студената“ помажу Вучићу. Покушавају да Студентској листи одузму општенародни кредибилитет и у складу са тим капацитет да обори Ацу Анти-Србина!

Као хоће да преузму листу и од ње направе неки нови покрет за ЕУ без алтернативе, али то је само лукави маневар како би добили подршку наглашено прозападно настројених али антирежимских медија, НВО, професора, појединих пленумских активиста. Права њихова намера је да се Студентској листи ампутира једна нога, како она не би мола да трчи ка победи, већ би немоћно пузала током трке са СНС картелом.

Без националног садржаја не само што би  изгубила изборе, већ не би имала ни снагу да покрене опсежне и дуготрајне протесте који би принудили режим да пре или касније прихвати вољу грађана.

О томе се ради! Лажни „пријатељи студената“ нису само евроатлантски фанатици – што је легитимно ма колико било национално и државно штетно – већ су извршиоци прљавих радова за рачун Куртија и њему сличних. Сви они, регионални налогодавци и њихови овдашњи пиони, спашавају угроженог маршала издаје Алека, како би му колико-толико продужили рок трајања.

Да би у томе успели важно им је – потребно је то поновити због могућих монструозних последица – да елиминишу Ломпара и остале који Студентској листи могу да дају национални квалитет, те да на темељу такве „чистке“ помогну учвршћивању режимске пропаганде да она има антисрпску потку!

Сви честити студентски активисти без обзира на убеђења, томе морају да се супротставе. Студентска листа ће или бити национално-грађанска, са поштовањем важећег Устава као својим програмским начелом, те ће нас повести ка ослобођењу Србије, или ће се свести на ништа. У том случају нас чека још дуга и неизвесна борба са злим режимом без обзира на то што нам од 2024. године делује као да сунце слободе полако излази!

Драгомир Анђелковић