Део опозиционих X-трудбеника и акцијаша по социјалним мрежама (тамо тек повремено провирим као воајер, јер, принципијелно, не полемишем с „нонејм“ кукавицама) сручио је ових дана кофе фекалија по мени, пошто је, са извесним закашњењем, дошао до делова мојих изјава из емисије „Четири лица Србије“ коју Поглавица племена Ћација, вероватно, зове „Све „стручњак“ до ‘стручњака’“, а ја, од миља, „Све мој до мојега“, мислећи при том на сопствену небитност и тројицу ових (Бакић, Шаровић, Прелевић) с којима, једном месечно, изукрштавам мишљења.

Твитерашки мејнстрим политичке „ЕУпосвакуцену“ Србије назвао ме – бирам безболније епитете – „Удбом“, „дугогодишњим пљувачем опозиције“, „осветником који се свети опозицији која га неће“, „малим Перицом“, „мудрацем опште праксе“, те установио да сам „кретенчина“, „говнар“, „смрад“ и да сам „прс’о“ и „прегорео к’о лицна“, да сам „Срђан Ного“, да „сипам отров на опозицију и да радим за БИА, ФСБ и Вучића“, да сам „глупи Босанац“ и „релевантан као нечија мртва баба“, па да сам „кандидат за упражњено место аналитичара на Пинку, Куриру, Хепију“ и томе слично… (О томе шта о мени, истодобно, мисле, шта зборе и шта ми „желе“ режимске колеге по језику и перу ових из опозиције, неком другом згодом.)

То је само део онога што су ми – на небеском X-у, политичком бојном пољу на коме опозиција лечи своје овоземаљске губитничке фрустрације – залепили активисти и присталице гласнијег дела „ЕУпосвакуцену“ опозиције.

А шта сам то страшно богохулио у емисији “4ЛС” на зрењанинском КТВ-у?

Највише их погодило ово: „Хоћемо ли ми, као грађани који се нешто буне, дозволити да опет нека опозиција или део те опозиције одлучује о судбинама свих нас? Колико је опозиција тренутно јака? Сложићемо се сви, она је апсолутно небитна у овом тренутку. Дакле, било који да се појави на некаквим, иоле нормалним, изборима, неки нови субјект који настаје из ових покрета, на улици итд, он би развалио опозицију за почетак, а врло вероватно, озбиљно угрозио, а могуће и победио Вучића…“

А огорчио их је и претходни мој ТВ минут, гледе студената у блокади: „Шта год сада да ураде, ја ћу их подржати! Зато што могу и да изађу из блокаде, да кажу: „ево, идемо мало да учимо, а не прекидамо блокаду, можемо у реалном времену, за сат времена, да се поново вратимо у блокаду…. можемо радити све то, све то стоји као могућност“. Није добро да ми са стране оптирамо за ову, ону другу или трећу опцију, да тражимо и од студената Београдског универзитета, да се они морају изјаснити да су за некакву експертску владу. Ја подржавам јасан став Филозофског факултета: „дозволите, нас у овом тренутку занима испуњење наших захтева“. Хајде да видимо какви ће бити ефекти ове бициклистичке одисеје до Стразбура. Хоће ли се ЕУ сетити да је Европски парламент, у фебруару прошле године, усвојио неку резолуцију (о парламентарним изборима у Србији, из децембра 2023), шта ради Европска комисија као влада ЕУ?… Друго, ко би изабрао било какву експертску владу? Садашња владајућа већина? Ја мислим управо обрнуто: да треба да идемо на потпуну дисквалификацију парламента (јер је он, од 25. новембра 2025, под државним ударом Ане Брнабић).“

Не због оне огромне већине грађана који учествују у народној буни и које је баш брига шта мисли, скоро па непостојећа, опозиција, а поготово не маре шта о свему сматрам ја, већ управо због ових који се гнушају мојих “сматрања” видећи у њима, ни мање ни више, него, преко мене (!), некакву директну поруку поглавице који се зове Лав Који Седи На Две Хоклице (ЛКСНДХ) – ево додатних разјашњења.

Да, студенти су толико тога учинили за ово заробљено друштво (понајвише на ослобађању од страха!) да, било шта да одлуче, да колико сутра изађу из блокаде или да наставе да блокирају до изнемоглости или да наставе да се хватају у коштац са влашћу која је намерила да све њих, а и нас заједно, мрцвари до судњега дана – нико ништа нема право да им приговори, већ је обавеза сваког нормалног грађанина да их, у свим могућим сценаријима, подржи!

Студенти су кандидовали општеграђански свенародни ангажман, а, у три наврата, конкретно, и захтевали генерални штрајк. Потом и зборове грађана.

Зашто је већинска, нажалост калкулантска, Србија остала само на млакој подршци студентима, зашто није спремна да ризикује нешто од своје виртуелне сигурности, комодитета и ситних синекура, зашто се нити једна друштвена група, нити један цех, осим просветара у основним и средњим школама и, донекле, пољопривредника није придружила у најчистијим грађанским захтевима које су студенти кандидовали, а то су, да подсетим: поштовање Устава и закона, право и правда и ослобађање отетих институција које је заробио Врховни Узурпатор све три гране власти?!

Шта грађане спречава да устану и кажу “данас стаје све”?

Осим неколико стотина зборова који су заживели по месним заједницама и у неколико градова, тек, из оног народног елемента студентске буне, стижу и оригинални конструктивни предлози попут онога из Удружења „Не дамо Јадар“ (Н. Петковић), да за ефикасан генерални штрајк није неопходно да се дигне баш цела Србија, већ се може угледати и на Ћациленд 1 и Ћациленд 2 (они „чадори Аге-Хасанаге што се бијеле у гори зеленој“, пред Скупштином Србије), па се шатори народне буне могу разапети пред свим зградама скупштина општина и градова и свим трговима широм Србије.

Како рече један студент београдског ЕТФ-а: “Некад имамо осећај да људи кажу ‘океј, биће протест, доћи ћу на протест као на вашар’. Нешто ћу да урадим, ја подржавам студенте, ја се дивим њиховој борби и то је то. Онда ћу ја да се вратим у своју зону комфора, а студенти ће да се боре за мене. После више од пет месеци студентских борби, жртве и одрицања, одбројавамо последње минуте да се грађани више ангажују у борби за бољу државу….”

Уместо тога, у празан простор улетео је Поглавица племена Ћација и, као клип у точкове с намером да антагонизује односе унутар универзитета,подметнуо причу о некаквој политичкој организацији “Иницијатива 60” коју, наводно, све кријући то од студената у блокади, праве њихови професори.

А део опозиције му је петомесечним активним учешћем у легитимизацији сада већ и нелегалног парламента под државним ударом помогао да се, макар и делимично, консолидује и „узме ваздух“.

Актуелни патријарх српски, осим што, очигледно је, није дорастао овом историјском тренутку, не показује ни минимум осећаја за саборност, што је красило не само блаженопочившег патријарха Павла, него, у извесној мери, и почившег патријарха Иринеја.

Уместо да је, нашао времена да саслуша и чује студенте који пет месеци чине оно што смо ми старији морали много раније да урадимо, патријарх Порфирије је пред Владимиром Путином глумио Поглавичиног “курира Јовицу”, уз дошаптавање митрополита Иринеја Буловића, опањкавао српску младост тврдећи да води “цвјетнају револуцију” због чега Путин умало није пукнуо од смеха.

Надам се да није претенциозно, али Његову светост вреди подсетити: Ако студенти траже да се поштују Устав и закони, и да свака институција уклучив и председника Републике, ради онај посао за који је надлежна и овлашћена, то се нигде у свету не зове “обојеном револуцијом”, а некмоли рушењем државе. Управо обрнуто – тако се држава и народ бране од узурпатора и завојевача!

То да “држава има монопол физичке силе”, знали смо и пре него што нам је то, преко ружичанствене ТВ тровачнице, саопштила за то апсолутно ненадлежна особа. Али, вест је да је Ненадлежник обелоданио да држава, тј. он лично и ненадлежно, “бира тренутак када ће ту силу и да употреби” против “терориста, нациста, злочинаца”, тј. “блокадера”?!

У међувремену, ректор Београдског универзитета је прошао трновит пут од разапињања на Ненадлежников полицијски крст на Велики петак, до пријема, на трећи дан Васкрса, на највишем нивоу у кабинету преседника Владе и попечитељстава просвете, али и науке и технолошког развоја!

Ђуро Мацут ФОТО: Фонет

За ово друго, умало није попио “топлог зеца” и од дела, за недела увек спремне, опозиције: само га је неодлазак на “заказану контролу” код др Мацута спасио од тога да буде до краја унеређен управо од стране оних који своју фрустрацију због мањка грађанске храбрости лече по беспућима анонимије на друштвеним мрежама.

Иако је Мацута, подсећам, изабрао парламент у коме, и након што је Поглавичина Тајница, 25. студеног прошле године извршила државни удар – већи део опозиције и даље седи?!

А пошто је универзитет већ, по дефиницији, „заједница студената и наставника“ и, уколико је и у пракси стварно тако, има ли онда ичега логичнијег од тога да студенти и професори имају једно (координационо) тело које може да прерасте и у нешто веће и сталније, назовите га како хоћете, макар и паралелном привременом владом до неких наредних избора?

А не да, одједном као да је васкрсла, опозиција које скоро да и није било претходних пет месеци, а и тамо где је било, боље да је није било, на таласу енергије народног (пре свега, студентског) незадовољства, не само да одједном кандидује било прелазне, било експертске, било владе изборног или народног поверења, него се, део те опорбе, све чешће понаша попут главне српске Посвудуше (Поглавица племена Ћација), па би да „саветује“, али и арбитрира у народној буни, са амбицијом да у једном тренутку преузме ту народну, изворно студентску, енергију младе Србије.

Уосталом, сам Поглавица је, још у првој половини свог првог председничког мандата (јун 2019), осетио одакле му прети опасност по његово свевлашће, па је, за сваки случај, у ауторском тексту у „Политици“, тој Србији која није спремна да му потписује бланко подршку за све и свашта, импутирао да је некаква лажна „супериорна“, одрођена елита, насупрот њему лично и његовима бланкоподржаваоцима који су увек на страни „плебса“.

Сада, у другој половини свога другог мандата председника Републике који, према Уставу, има само осам церемонијалних уставних надлежности, Посвудуша из дана у дан све експлицитније Србију претвара у аутократију.

Цвијетин Миливојевић ФОТО: КТВ

Дакле, као тип владавине имамо аутократију (самовлашће Свевладара који је узурпирао све институције у све три гране власти) зачињену плутархијом, као елитистичким обликом власти одабране групе најбогатијих окупљених око аутократе који своје богатство и следствену моћ дугују управо њему.

Управо због тога можда је моменат да, макар и привремено, пробамо са владавином најпаметнијих, односно истинске елите знања и морала? Педархија је тај тип владавине у којој су слуге и сервис народа и државе они који нас уче и васпитавају. Тако нешто, па и то само у траговима, имали смо само у првом Правитељствујушчем совјету устаничке Србије, с почетка 19. века, и то, пре свега, у лику и делу попечитеља народне просвете Доситеја Обрадовића.

У супротном, народ (друштво, држава, институције, власт и опозиција…) – ако изда ову младост – овакву децу не заслужује ни да има!

Цвијетин Миливојевић