Cv(i)jetnajom revolucijom do pedarhije

Deo opozicionih X-trudbenika i akcijaša po socijalnim mrežama (tamo tek povremeno provirim kao voajer, jer, principijelno, ne polemišem s „nonejm“ kukavicama) sručio je ovih dana kofe fekalija po meni, pošto je, sa izvesnim zakašnjenjem, došao do delova mojih izjava iz emisije „Četiri lica Srbije“ koju Poglavica plemena Ćacija, verovatno, zove „Sve „stručnjak“ do ‘stručnjaka’“, a ja, od milja, „Sve moj do mojega“, misleći pri tom na sopstvenu nebitnost i trojicu ovih (Bakić, Šarović, Prelević) s kojima, jednom mesečno, izukrštavam mišljenja.

Tviteraški mejnstrim političke „EUposvakucenu“ Srbije nazvao me – biram bezbolnije epitete – „Udbom“, „dugogodišnjim pljuvačem opozicije“, „osvetnikom koji se sveti opoziciji koja ga neće“, „malim Pericom“, „mudracem opšte prakse“, te ustanovio da sam „kretenčina“, „govnar“, „smrad“ i da sam „prs’o“ i „pregoreo k’o licna“, da sam „Srđan Nogo“, da „sipam otrov na opoziciju i da radim za BIA, FSB i Vučića“, da sam „glupi Bosanac“ i „relevantan kao nečija mrtva baba“, pa da sam „kandidat za upražnjeno mesto analitičara na Pinku, Kuriru, Hepiju“ i tome slično… (O tome šta o meni, istodobno, misle, šta zbore i šta mi „žele“ režimske kolege po jeziku i peru ovih iz opozicije, nekom drugom zgodom.)

To je samo deo onoga što su mi – na nebeskom X-u, političkom bojnom polju na kome opozicija leči svoje ovozemaljske gubitničke frustracije – zalepili aktivisti i pristalice glasnijeg dela „EUposvakucenu“ opozicije.

A šta sam to strašno bogohulio u emisiji “4LS” na zrenjaninskom KTV-u?

Najviše ih pogodilo ovo: „Hoćemo li mi, kao građani koji se nešto bune, dozvoliti da opet neka opozicija ili deo te opozicije odlučuje o sudbinama svih nas? Koliko je opozicija trenutno jaka? Složićemo se svi, ona je apsolutno nebitna u ovom trenutku. Dakle, bilo koji da se pojavi na nekakvim, iole normalnim, izborima, neki novi subjekt koji nastaje iz ovih pokreta, na ulici itd, on bi razvalio opoziciju za početak, a vrlo verovatno, ozbiljno ugrozio, a moguće i pobedio Vučića…“

A ogorčio ih je i prethodni moj TV minut, glede studenata u blokadi: „Šta god sada da urade, ja ću ih podržati! Zato što mogu i da izađu iz blokade, da kažu: „evo, idemo malo da učimo, a ne prekidamo blokadu, možemo u realnom vremenu, za sat vremena, da se ponovo vratimo u blokadu…. možemo raditi sve to, sve to stoji kao mogućnost“. Nije dobro da mi sa strane optiramo za ovu, onu drugu ili treću opciju, da tražimo i od studenata Beogradskog univerziteta, da se oni moraju izjasniti da su za nekakvu ekspertsku vladu. Ja podržavam jasan stav Filozofskog fakulteta: „dozvolite, nas u ovom trenutku zanima ispunjenje naših zahteva“. Hajde da vidimo kakvi će biti efekti ove biciklističke odiseje do Strazbura. Hoće li se EU setiti da je Evropski parlament, u februaru prošle godine, usvojio neku rezoluciju (o parlamentarnim izborima u Srbiji, iz decembra 2023), šta radi Evropska komisija kao vlada EU?… Drugo, ko bi izabrao bilo kakvu ekspertsku vladu? Sadašnja vladajuća većina? Ja mislim upravo obrnuto: da treba da idemo na potpunu diskvalifikaciju parlamenta (jer je on, od 25. novembra 2025, pod državnim udarom Ane Brnabić).“

Ne zbog one ogromne većine građana koji učestvuju u narodnoj buni i koje je baš briga šta misli, skoro pa nepostojeća, opozicija, a pogotovo ne mare šta o svemu smatram ja, već upravo zbog ovih koji se gnušaju mojih “smatranja” videći u njima, ni manje ni više, nego, preko mene (!), nekakvu direktnu poruku poglavice koji se zove Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH) – evo dodatnih razjašnjenja.

Da, studenti su toliko toga učinili za ovo zarobljeno društvo (ponajviše na oslobađanju od straha!) da, bilo šta da odluče, da koliko sutra izađu iz blokade ili da nastave da blokiraju do iznemoglosti ili da nastave da se hvataju u koštac sa vlašću koja je namerila da sve njih, a i nas zajedno, mrcvari do sudnjega dana – niko ništa nema pravo da im prigovori, već je obaveza svakog normalnog građanina da ih, u svim mogućim scenarijima, podrži!

Studenti su kandidovali opštegrađanski svenarodni angažman, a, u tri navrata, konkretno, i zahtevali generalni štrajk. Potom i zborove građana.

Zašto je većinska, nažalost kalkulantska, Srbija ostala samo na mlakoj podršci studentima, zašto nije spremna da rizikuje nešto od svoje virtuelne sigurnosti, komoditeta i sitnih sinekura, zašto se niti jedna društvena grupa, niti jedan ceh, osim prosvetara u osnovnim i srednjim školama i, donekle, poljoprivrednika nije pridružila u najčistijim građanskim zahtevima koje su studenti kandidovali, a to su, da podsetim: poštovanje Ustava i zakona, pravo i pravda i oslobađanje otetih institucija koje je zarobio Vrhovni Uzurpator sve tri grane vlasti?!

Šta građane sprečava da ustanu i kažu “danas staje sve”?

Osim nekoliko stotina zborova koji su zaživeli po mesnim zajednicama i u nekoliko gradova, tek, iz onog narodnog elementa studentske bune, stižu i originalni konstruktivni predlozi poput onoga iz Udruženja „Ne damo Jadar“ (N. Petković), da za efikasan generalni štrajk nije neophodno da se digne baš cela Srbija, već se može ugledati i na Ćacilend 1 i Ćacilend 2 (oni „čadori Age-Hasanage što se bijele u gori zelenoj“, pred Skupštinom Srbije), pa se šatori narodne bune mogu razapeti pred svim zgradama skupština opština i gradova i svim trgovima širom Srbije.

Kako reče jedan student beogradskog ETF-a: “Nekad imamo osećaj da ljudi kažu ‘okej, biće protest, doći ću na protest kao na vašar’. Nešto ću da uradim, ja podržavam studente, ja se divim njihovoj borbi i to je to. Onda ću ja da se vratim u svoju zonu komfora, a studenti će da se bore za mene. Posle više od pet meseci studentskih borbi, žrtve i odricanja, odbrojavamo poslednje minute da se građani više angažuju u borbi za bolju državu….”

Umesto toga, u prazan prostor uleteo je Poglavica plemena Ćacija i, kao klip u točkove s namerom da antagonizuje odnose unutar univerziteta,podmetnuo priču o nekakvoj političkoj organizaciji “Inicijativa 60” koju, navodno, sve krijući to od studenata u blokadi, prave njihovi profesori.

A deo opozicije mu je petomesečnim aktivnim učešćem u legitimizaciji sada već i nelegalnog parlamenta pod državnim udarom pomogao da se, makar i delimično, konsoliduje i „uzme vazduh“.

Aktuelni patrijarh srpski, osim što, očigledno je, nije dorastao ovom istorijskom trenutku, ne pokazuje ni minimum osećaja za sabornost, što je krasilo ne samo blaženopočivšeg patrijarha Pavla, nego, u izvesnoj meri, i počivšeg patrijarha Irineja.

Umesto da je, našao vremena da sasluša i čuje studente koji pet meseci čine ono što smo mi stariji morali mnogo ranije da uradimo, patrijarh Porfirije je pred Vladimirom Putinom glumio Poglavičinog “kurira Jovicu”, uz došaptavanje mitropolita Irineja Bulovića, opanjkavao srpsku mladost tvrdeći da vodi “cvjetnaju revoluciju” zbog čega Putin umalo nije puknuo od smeha.

Nadam se da nije pretenciozno, ali Njegovu svetost vredi podsetiti: Ako studenti traže da se poštuju Ustav i zakoni, i da svaka institucija uklučiv i predsednika Republike, radi onaj posao za koji je nadležna i ovlašćena, to se nigde u svetu ne zove “obojenom revolucijom”, a nekmoli rušenjem države. Upravo obrnuto – tako se država i narod brane od uzurpatora i zavojevača!

To da “država ima monopol fizičke sile”, znali smo i pre nego što nam je to, preko ružičanstvene TV trovačnice, saopštila za to apsolutno nenadležna osoba. Ali, vest je da je Nenadležnik obelodanio da država, tj. on lično i nenadležno, “bira trenutak kada će tu silu i da upotrebi” protiv “terorista, nacista, zločinaca”, tj. “blokadera”?!

U međuvremenu, rektor Beogradskog univerziteta je prošao trnovit put od razapinjanja na Nenadležnikov policijski krst na Veliki petak, do prijema, na treći dan Vaskrsa, na najvišem nivou u kabinetu presednika Vlade i popečiteljstava prosvete, ali i nauke i tehnološkog razvoja!

Za ovo drugo, umalo nije popio “toplog zeca” i od dela, za nedela uvek spremne, opozicije: samo ga je neodlazak na “zakazanu kontrolu” kod dr Macuta spasio od toga da bude do kraja uneređen upravo od strane onih koji svoju frustraciju zbog manjka građanske hrabrosti leče po bespućima anonimije na društvenim mrežama.

Iako je Macuta, podsećam, izabrao parlament u kome, i nakon što je Poglavičina Tajnica, 25. studenog prošle godine izvršila državni udar – veći deo opozicije i dalje sedi?!

A pošto je univerzitet već, po definiciji, „zajednica studenata i nastavnika“ i, ukoliko je i u praksi stvarno tako, ima li onda ičega logičnijeg od toga da studenti i profesori imaju jedno (koordinaciono) telo koje može da preraste i u nešto veće i stalnije, nazovite ga kako hoćete, makar i paralelnom privremenom vladom do nekih narednih izbora?

A ne da, odjednom kao da je vaskrsla, opozicija koje skoro da i nije bilo prethodnih pet meseci, a i tamo gde je bilo, bolje da je nije bilo, na talasu energije narodnog (pre svega, studentskog) nezadovoljstva, ne samo da odjednom kandiduje bilo prelazne, bilo ekspertske, bilo vlade izbornog ili narodnog poverenja, nego se, deo te oporbe, sve češće ponaša poput glavne srpske Posvuduše (Poglavica plemena Ćacija), pa bi da „savetuje“, ali i arbitrira u narodnoj buni, sa ambicijom da u jednom trenutku preuzme tu narodnu, izvorno studentsku, energiju mlade Srbije.

Uostalom, sam Poglavica je, još u prvoj polovini svog prvog predsedničkog mandata (jun 2019), osetio odakle mu preti opasnost po njegovo svevlašće, pa je, za svaki slučaj, u autorskom tekstu u „Politici“, toj Srbiji koja nije spremna da mu potpisuje blanko podršku za sve i svašta, imputirao da je nekakva lažna „superiorna“, odrođena elita, nasuprot njemu lično i njegovima blankopodržavaocima koji su uvek na strani „plebsa“.

Sada, u drugoj polovini svoga drugog mandata predsednika Republike koji, prema Ustavu, ima samo osam ceremonijalnih ustavnih nadležnosti, Posvuduša iz dana u dan sve eksplicitnije Srbiju pretvara u autokratiju.

Dakle, kao tip vladavine imamo autokratiju (samovlašće Svevladara koji je uzurpirao sve institucije u sve tri grane vlasti) začinjenu plutarhijom, kao elitističkim oblikom vlasti odabrane grupe najbogatijih okupljenih oko autokrate koji svoje bogatstvo i sledstvenu moć duguju upravo njemu.

Upravo zbog toga možda je momenat da, makar i privremeno, probamo sa vladavinom najpametnijih, odnosno istinske elite znanja i morala? Pedarhija je taj tip vladavine u kojoj su sluge i servis naroda i države oni koji nas uče i vaspitavaju. Tako nešto, pa i to samo u tragovima, imali smo samo u prvom Praviteljstvujuščem sovjetu ustaničke Srbije, s početka 19. veka, i to, pre svega, u liku i delu popečitelja narodne prosvete Dositeja Obradovića.

U suprotnom, narod (društvo, država, institucije, vlast i opozicija…) – ako izda ovu mladost – ovakvu decu ne zaslužuje ni da ima!

Cvijetin Milivojević