Откад студентске блокаде подржавају стотине хиљада грађана – ви своје митинге одржавате у малим местима, на малим трговима. Ноћу. Да мрклим мраком прикријете размак међу људима и да их помрачином напумпате бројкама. Да вам пумпање иде од руке, видели смо кад вам је отпала гума на ауту – три, чет’ри, сад! Узели сте пумпу у руке – ради фоткања. Атентат на вас, а ви мртви хладни пумпате. Пумпајте, ко вам брани. Нико вас не напада. Кад присталице окупљате у малим салама, светло је упаљено. Да се види како, шатро, нису могли сви да стану – а било их је на хиљаде напољу. Пумпајте. Лаж је ваше друго име. Лаж је ваше занимање. Лажете чим уста отворите. Разговоре режирате – на ваш рачун пљуште похвале, а на руке примораних, по две-три црвене
Људи су се уморили од сопствених лажи. Млади су их охрабрили. У Меленцима, реч узима баба мојих година – морам и ја нешто да кажем, јер вас ценим ко рођеног сина, који је отишо у ћораву страну… Једва сте преживели поређење с неким ко је дебело застранио, чим његова мајка то јавно каже. Кад неко оде у ћораву страну, а ви га прекорите, то значи да то не одобравате и да сте га прецртали. Отписавши сина, та храбра жена откинула је део свог срца које је за њега куцало. Смогла је снаге и дошла да вам каже – да је и вас отписала. Баш као сина којег је родила, дојила, одгајала… Почели сте да фолирате. Људи су то скапирали. А, кад сте ви скапирали да народ капира – пали сте у транс. Уништићу вас – запретили сте – да би себе охрабрили, а народ застрашили.
Уништили сте нас чим сте дошли на власт.
На том у(возном) митингу, на којем вам је Миле био и главноговорник и певач, причали сте како сте успели да победите обојену револуцију и како ћете о томе написати уџбеник који ће бити бестселер. Не знам ко је кога обојио. Сем што студентии ми који их подржавамо, црвеном бојом бојимо своје шаке – као симбол проливене крви под надстрешницом у Новом Саду и свим страдалима у Србији – због ваше немарности. Ако то третирате као обојену револуцију, онда је то тачно. Наша обојена револуција обојена је крвљу недужних жртава. Жртава вашег режима. Због ваших пропуста. Због нестручних људи. Због намештених тендера. Због страначких дилова… Признајте јавно да сте за све несреће ви одговорни. Ви и ваши сарадници. То напишите. То ће бити бестселер. Сви ћемо га прочитати, под условом да будете искрени.
Кад су Милету у Сремској Митровици понестале речи, кад више није имао шта да каже, ни вама ни народу, Миле је запевао – не може нам нико ништа, јачи смо од судбине – а ви сте ободрени музичком подлогом почели да измишљате. Цео свет се уротио против мене, проооотив менееенеее и помаже студентима да ме уништеее. Не можеееее… викали сте. Зар не видите да се вама нико не бави? Посрћете, бауљате, а фотељу не дате. Нико је и не тражи. Кад институције буду радиле по закону, а не по вашим жељама, тад ће се фотеља сама измаћи. Е, тад ћете пасти. Дотле, уживајте. Ви нама ништа не значите. То вас нервира, па у бесу понављате – уништићу вас у целом свету, јер мој уџбеник… јер мој уџбеник о томе како сам победио обојену револуцију, биће најчитанији бестселер у цееелом свету, у цеееелом свету – и додајете како ћете милијарде књига продати. Заборавили сте да кажете – колика ће цена бити. И ко ће да је плати. Након тога ући ћете у Удружење књижевника, чији је члан и ваш блиски сарадник у фингираним радовима, па и у писању. Памтимо његову књигу о Београду. Вашу ћемо тек да читамо.
Искрено. Губите време на писање. Нико студенте није обојио. Сами су решили да промене свет који је, како она жена вама рече – отиш`о устрану. Због вас. Зато предлажем да пишете о себи. Рекосте ономад да сте толико моћни да бисте победили и у Републици Српској. И у Босни. Где год бисте се кандидовали. Можда и на Марсу, док га Илон Маск не насели. О томе пишите. И о томе како вам је Трамп, чим се пробудио и протрљ’о очи – честитао Дан државности. Кад сте тако блиски, зашто није дошао на ваш митинг у Сремској Митровици? Ко шиша Русију, Украјину, Сирију, Палестину, Газу… Битнија је ваша прослава. А оно најбитније што треба да напишете у тој књизи је – како од свих ункноwн позива препознајете Милетове? Ћирибу-ћириба… или нешто што нико не зна сем вас? Нешто попут везе Скај… нека шифрица…
Верујем да не верујете у тврдње да овде нема обојене револуције. Зато очекујем да својеручно окупате сваког студента. Да скинете боју којом су их странци мазали – да би са власти скинули вас. Доскочићете ви студентима и ви сте намазани. Децо, хајд’ у каду – рећи ћете нежно, глумећи им тату. А, кад из каде изађу окупани, дозволићете да прогласе своју победу. Тако сте обећали. Мада, кад се догоди то колективно купање и то скидање боје од обојене револуције, нећете то изустити лако. Али, биће то једини начин да децу придобијете и да престану блокаде. Тако ви размишљате.
Нисте надлежни – кажу студенти.
То вас нервира. Лако је бити насмејан кад вам сви кличу. Али, кад осмехе морате да платите сендвичима, дневницама и превозом, па ни то више није довољно – тад побесните и постајете цинични. Паде ми на памет једна од ваших многобројних посета крушевачком крају. С вама је био и ваш омиљени страначки другар Бата, смењиван због разних марифетлука. Да покажете како нема недодирљивих. Као бајаги. Након неког времена, Бата би васкрсао. У међувремену, бавио се градњом цркве у свом родном крају. Локалном уметнику платио је да га наслика на зиду.
Старији мештанин ради на њиви. Наслања се на мотику и каже вам – Бата жури да иде до цркве, да види шта се тамо ради. А ви му подругљиво одговарате – јесте, жури, он воли цркву. Човек брише зној са чела и наставља – па видим, ставио је своју слику у цркву, он је светиња – на шта ви поспрдно одговарате – није, ал` би волео да буде. Мештанин, уморан од копања, а жељан истине, упорно наставља – човек треба да уђе у цркву да се прекрсти и да клекне пред њега, а зашто, не знам?, ишчуђава се, а све му је јасно. Сад претерасте – кажете том уморном човеку. Не претерујем него кажем како јесте – не да се збунити овај мудар ратар, који нема намеру да клечи ни пред Батом, ни пред вама. Бата је уложио своје паре – закуцавате одговор, ставивши тачку. Да вас којим случајем човек који је све прокљувио – не упита, а одакле Бати толике паре?!
Земљорадник, поштењачина, зна да неће добити одговор на ово питање, па мудро наставља о другом функционеру, члану вашег коалиционог партнера. Видим, и Баки уложио. Купио воћњак, засадио јабуке. Где је то зарадио, ко му то помаже, пита вас. Немам појма, кажете. Знате, знате – убеђује вас човек, јер зна да мимо вас не може ништа да прође. Ни црква, ни воћњак, ни виле у Трсту, ни собе за прислушкивање у ЕПС-у с чудним улазима, ни скупе торбе и ципеле ваших сарадника – и мушких и женских… У сиромашној Србији, сви су у Луј Витону, Гучију, Диору… Немам појма, понављате. Немам ни ја појма, али има ту неки из врха ваше странке – упоран је човек да вам објасни, да зна – да ваши краду. Ко? Ко? Ко? Покушавате да хистеричним ко-ко-ко-збуните противника. Али противник се не да збунити – из ваше су странке, знате то ви – каже овај поштењак и наставља да копа.
Ту се филм прекида. Следи одјавна шпица пре краја. Народ плаћа – а ви режирате.
Биљана Вилимон (Извор: Радар.рс)
