Otkad studentske blokade podržavaju stotine hiljada građana – vi svoje mitinge održavate u malim mestima, na malim trgovima. Noću. Da mrklim mrakom prikrijete razmak među ljudima i da ih pomračinom napumpate brojkama. Da vam pumpanje ide od ruke, videli smo kad vam je otpala guma na autu – tri, čet’ri, sad! Uzeli ste pumpu u ruke – radi fotkanja. Atentat na vas, a vi mrtvi hladni pumpate. Pumpajte, ko vam brani. Niko vas ne napada. Kad pristalice okupljate u malim salama, svetlo je upaljeno. Da se vidi kako, šatro, nisu mogli svi da stanu – a bilo ih je na hiljade napolju. Pumpajte. Laž je vaše drugo ime. Laž je vaše zanimanje. Lažete čim usta otvorite. Razgovore režirate – na vaš račun pljušte pohvale, a na ruke primoranih, po dve-tri crvene
Ljudi su se umorili od sopstvenih laži. Mladi su ih ohrabrili. U Melencima, reč uzima baba mojih godina – moram i ja nešto da kažem, jer vas cenim ko rođenog sina, koji je otišo u ćoravu stranu… Jedva ste preživeli poređenje s nekim ko je debelo zastranio, čim njegova majka to javno kaže. Kad neko ode u ćoravu stranu, a vi ga prekorite, to znači da to ne odobravate i da ste ga precrtali. Otpisavši sina, ta hrabra žena otkinula je deo svog srca koje je za njega kucalo. Smogla je snage i došla da vam kaže – da je i vas otpisala. Baš kao sina kojeg je rodila, dojila, odgajala… Počeli ste da folirate. Ljudi su to skapirali. A, kad ste vi skapirali da narod kapira – pali ste u trans. Uništiću vas – zapretili ste – da bi sebe ohrabrili, a narod zastrašili.
Uništili ste nas čim ste došli na vlast.
Na tom u(voznom) mitingu, na kojem vam je Mile bio i glavnogovornik i pevač, pričali ste kako ste uspeli da pobedite obojenu revoluciju i kako ćete o tome napisati udžbenik koji će biti bestseler. Ne znam ko je koga obojio. Sem što studentii mi koji ih podržavamo, crvenom bojom bojimo svoje šake – kao simbol prolivene krvi pod nadstrešnicom u Novom Sadu i svim stradalima u Srbiji – zbog vaše nemarnosti. Ako to tretirate kao obojenu revoluciju, onda je to tačno. Naša obojena revolucija obojena je krvlju nedužnih žrtava. Žrtava vašeg režima. Zbog vaših propusta. Zbog nestručnih ljudi. Zbog nameštenih tendera. Zbog stranačkih dilova… Priznajte javno da ste za sve nesreće vi odgovorni. Vi i vaši saradnici. To napišite. To će biti bestseler. Svi ćemo ga pročitati, pod uslovom da budete iskreni.
Kad su Miletu u Sremskoj Mitrovici ponestale reči, kad više nije imao šta da kaže, ni vama ni narodu, Mile je zapevao – ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine – a vi ste obodreni muzičkom podlogom počeli da izmišljate. Ceo svet se urotio protiv mene, prooootiv meneeeneee i pomaže studentima da me uništeee. Ne možeeeee… vikali ste. Zar ne vidite da se vama niko ne bavi? Posrćete, bauljate, a fotelju ne date. Niko je i ne traži. Kad institucije budu radile po zakonu, a ne po vašim željama, tad će se fotelja sama izmaći. E, tad ćete pasti. Dotle, uživajte. Vi nama ništa ne značite. To vas nervira, pa u besu ponavljate – uništiću vas u celom svetu, jer moj udžbenik… jer moj udžbenik o tome kako sam pobedio obojenu revoluciju, biće najčitaniji bestseler u ceeelom svetu, u ceeeelom svetu – i dodajete kako ćete milijarde knjiga prodati. Zaboravili ste da kažete – kolika će cena biti. I ko će da je plati. Nakon toga ući ćete u Udruženje književnika, čiji je član i vaš bliski saradnik u fingiranim radovima, pa i u pisanju. Pamtimo njegovu knjigu o Beogradu. Vašu ćemo tek da čitamo.
Iskreno. Gubite vreme na pisanje. Niko studente nije obojio. Sami su rešili da promene svet koji je, kako ona žena vama reče – otiš`o ustranu. Zbog vas. Zato predlažem da pišete o sebi. Rekoste onomad da ste toliko moćni da biste pobedili i u Republici Srpskoj. I u Bosni. Gde god biste se kandidovali. Možda i na Marsu, dok ga Ilon Mask ne naseli. O tome pišite. I o tome kako vam je Tramp, čim se probudio i protrlj’o oči – čestitao Dan državnosti. Kad ste tako bliski, zašto nije došao na vaš miting u Sremskoj Mitrovici? Ko šiša Rusiju, Ukrajinu, Siriju, Palestinu, Gazu… Bitnija je vaša proslava. A ono najbitnije što treba da napišete u toj knjizi je – kako od svih unknown poziva prepoznajete Miletove? Ćiribu-ćiriba… ili nešto što niko ne zna sem vas? Nešto poput veze Skaj… neka šifrica…
Verujem da ne verujete u tvrdnje da ovde nema obojene revolucije. Zato očekujem da svojeručno okupate svakog studenta. Da skinete boju kojom su ih stranci mazali – da bi sa vlasti skinuli vas. Doskočićete vi studentima i vi ste namazani. Deco, hajd’ u kadu – reći ćete nežno, glumeći im tatu. A, kad iz kade izađu okupani, dozvolićete da proglase svoju pobedu. Tako ste obećali. Mada, kad se dogodi to kolektivno kupanje i to skidanje boje od obojene revolucije, nećete to izustiti lako. Ali, biće to jedini način da decu pridobijete i da prestanu blokade. Tako vi razmišljate.
Niste nadležni – kažu studenti.
To vas nervira. Lako je biti nasmejan kad vam svi kliču. Ali, kad osmehe morate da platite sendvičima, dnevnicama i prevozom, pa ni to više nije dovoljno – tad pobesnite i postajete cinični. Pade mi na pamet jedna od vaših mnogobrojnih poseta kruševačkom kraju. S vama je bio i vaš omiljeni stranački drugar Bata, smenjivan zbog raznih marifetluka. Da pokažete kako nema nedodirljivih. Kao bajagi. Nakon nekog vremena, Bata bi vaskrsao. U međuvremenu, bavio se gradnjom crkve u svom rodnom kraju. Lokalnom umetniku platio je da ga naslika na zidu.
Stariji meštanin radi na njivi. Naslanja se na motiku i kaže vam – Bata žuri da ide do crkve, da vidi šta se tamo radi. A vi mu podrugljivo odgovarate – jeste, žuri, on voli crkvu. Čovek briše znoj sa čela i nastavlja – pa vidim, stavio je svoju sliku u crkvu, on je svetinja – na šta vi posprdno odgovarate – nije, al` bi voleo da bude. Meštanin, umoran od kopanja, a željan istine, uporno nastavlja – čovek treba da uđe u crkvu da se prekrsti i da klekne pred njega, a zašto, ne znam?, iščuđava se, a sve mu je jasno. Sad preteraste – kažete tom umornom čoveku. Ne preterujem nego kažem kako jeste – ne da se zbuniti ovaj mudar ratar, koji nema nameru da kleči ni pred Batom, ni pred vama. Bata je uložio svoje pare – zakucavate odgovor, stavivši tačku. Da vas kojim slučajem čovek koji je sve prokljuvio – ne upita, a odakle Bati tolike pare?!
Zemljoradnik, poštenjačina, zna da neće dobiti odgovor na ovo pitanje, pa mudro nastavlja o drugom funkcioneru, članu vašeg koalicionog partnera. Vidim, i Baki uložio. Kupio voćnjak, zasadio jabuke. Gde je to zaradio, ko mu to pomaže, pita vas. Nemam pojma, kažete. Znate, znate – ubeđuje vas čovek, jer zna da mimo vas ne može ništa da prođe. Ni crkva, ni voćnjak, ni vile u Trstu, ni sobe za prisluškivanje u EPS-u s čudnim ulazima, ni skupe torbe i cipele vaših saradnika – i muških i ženskih… U siromašnoj Srbiji, svi su u Luj Vitonu, Gučiju, Dioru… Nemam pojma, ponavljate. Nemam ni ja pojma, ali ima tu neki iz vrha vaše stranke – uporan je čovek da vam objasni, da zna – da vaši kradu. Ko? Ko? Ko? Pokušavate da histeričnim ko-ko-ko-zbunite protivnika. Ali protivnik se ne da zbuniti – iz vaše su stranke, znate to vi – kaže ovaj poštenjak i nastavlja da kopa.
Tu se film prekida. Sledi odjavna špica pre kraja. Narod plaća – a vi režirate.
Biljana Vilimon (Izvor: Radar.rs)
