Dva puta sam u životu bio na razgovoru s psihologom. Jednom kad je trebalo da krenem u školu ranije, sa šest godina, i drugi put kad sam ozbiljno postradao zbog javno iznetog stava. Oba puta sam otišao na preporuku prijatelja, uglavnom stručnjaka za ovu oblast ili onih kojima je upravo razgovor s psihologom pomogao da prevaziđu problem.

Kad je trebalo da krenem u školu postojale su dve škole mišljenja, jedna da je za muško dete bolje da krene ranije u školu kako mu ne bi propala jedna godina zbog obaveznog odlaska na odsluženje vojnog roka, i druga da muška deca ionako sporije sazrevaju, pa je pametnije da krenu u školu što je kasnije moguće.

Koleginice moje majke Nadežde koja je čitavu svoju karijeru provela učeći strance srpskohrvatskom jeziku u Institutu za strane jezike, su je nagovarale da me, ipak, da ranije u školu. Uglavnom su to bili logopedi koji su hvalili moju zrelost u komunikaciji i način izražavanja. Mišljenje psihologa je tada bilo ključno u odluci da li dete može ranije da krene u prvi razred. Roditelji su zakazali testiranje i razgovor kod psihologa početkom juna 1969. godine. Samo dve nedelje pre toga sam u maju napunio 6 godina. Po kasnijoj priči mojih roditelja, žena psiholog, danas bi to bila jezički rogobatno, ali rodno ravnopravno – psihološkinja, ih je odmah s vrata napala šta su navalili da dete šalju ranije u školu, da se to ne radi, da to nije dobro, itd.

Srđan Škoro

Ali, kad smo već zakazali i došli, ajde da me malo propita. Povela me je sa sobom u jednu prostranu kancelariju. Lično se ne sećam detalja tog testiranja osim osećaja da mi je bilo užasno dosadno. Moji su, s druge strane, bili u panici čekajući u hodniku da se testiranje završi, povremeno provirujući znatiželjno, kad god bi se vrata kancelarije otvarala, da vide šta se dešava. Kazali su mi da sam podbočen jednom rukom gotovo ležao u ravni sa stolom odajući utisak da ću zaspati.

Kako i ne bi kad je razgovor sa psihologom trajao duže od sat i po. Psiholog je izašla ozarena, mojima odmah sručila da je trebalo još sa četiri godine da me daju u školu, da ovakvo dete, toliko inteligentno, nikad nije videla, da sam maltene genije, da me je pitala gradivo ne samo za moj uzrast već i za decu koja imaju deset godina i sve sam bez greške rešavao… Da će neke moje odgovore kandidovati za knjigu „Olovka piše srcem“, gde su godinama sakupljani i birani odgovori dece na ovakvim i sličnim razgovorima. Oduševljena jednim mojim odgovorom citirala je to mojim roditeljima na hodniku. Na pitanje šta je to granica, vaš sin je odgovorio – to je tabla na kojoj piše Jugoslavija. Zar nije genijalno?

Ja sam se sve vreme nekako tiskao uz roditelje čekajući šta će dalje biti. Dobio sam preporuku da mogu u prvi razred. Moji su bili zatečeni njenim pohvalama, isto onako ko i kad ih je kritikovala što žure da me pošalju u školu. U povratku kući, u želji da saznaju šta se dešavalo iza zatvorenih vrata kancelarije psihologa čitavih sat i po, roditelji su počeli da me ispituju. Znam da sam rekao ništa, sve same gluposti, žena je luda, pitala me je da li brod leti i sve tako nešto.

Epopeja sa psihologom je prošla uspešno, leto pred školu je prošlo brže nego što sam očekivao i ja sam u septembru krenuo u prvi razred koji sam na jedvite jade završio. Torbu sam svaki drugi dan zaboravljao u školi, jednostavno samo sam gledao kako to što pre da otaljam i odem da se igram. Nikada ništa nisam imao za domaći. Bilo kakve školske obaveze za mene nisu postojale, niti sam želeo da ih registrujem. Lopta i igranje fudbala su bili apsolutni prioritet. Tada je u vaspitanju dece bilo moderno pustiti decu da se osamostale. Moji me zatvore u sobu da samostalno pišem domaći, ali kad god uđu, zateknu me na prozoru gde gledam decu kako se slobodno igraju u dvorištu. Muke. Za mene i za moje roditelje. Bilo mi je važnije da postanem centafor školskog tima i da dam gol nego da dobijem peticu iz srpskog.

Psiholog je totalno omašila. Praktično sam čitavo svoje školovanje kaskao. Inteligencija je sasvim nešto drugo i ona se u školi nikad nije vrednovala, ni ocenjivala. Školu sam doživljavao kao najstrašnije moranje koje me odvaja od drugova i igre. Tek sam na fakultetu uspeo da uspostavim nekakvu ravnotežu između zrelosti, želje za znanjem i naravno potrebe da se igram, koja nikad nije prestala ni u studentskim danima.

Svoju genijalnost u školi sam dokazivao na najgluplji mogući način. Kako nisam znao sva slova, a samim tim nisam ni znao da pročitam napisano, ja sam slušao drugu decu šta i kako čitaju. Kad god je na mene došao red ja bih to ponovio bez greške, iako nisam znao ni razumeo šta piše na strani koju mi je učiteljica dala da pročitam. Bilo mi je lakše da naučim napamet tekst nego sama slova. Imao sam pet iz čitanja sve dok me majka nije jednom provalila i uhvatila kako zapravo i dalje ne znam sva slova i otišla u školu i napravila lom. Ocena mi je smanjena brzometno, a ja sam se posle toga potrudio da ubrzano savladam sva slova, jer su me svaki čas proveravali da li čitam napisano ili pričam iz glave naučeno.

Moji roditelji od tada više nikada nisu otišli u školu. Rekli su mi ako hoćeš da učiš mi ćemo ti to omogućiti. Ako nećeš, uvek te čeka papučica pokazujući mi đubretare kako vise na kamionu za smeće na tzv. papučici. Ja sam se smejao, ali ta papučica i mogućnost da na njoj završim je uticala mnogo na moje vaspitanje. Mada sa ove distance, ko zna, možda bi bolje prošao u životu da sam se na vreme popeo na tu čuvenu i zastrašujuću papučicu.

Bio sam uvek dovoljno lenj, a nametnute obaveze gledao maksimalno da odložim. Radne navike praktično nikada nisam stekao. Moja utvrđena „genijalnost“ i iskazana „inteligencija“ ostale su zauvek nekako zarobljene u mom svetu shvatanja života, tako da me je uvek zabavljalo kad negde u javnosti „zablistam“, kako ljudi reaguju sa velikim ushićenjem i odobravanjem, kao onomad psiholog kad me je proveravala da li sam za školu ili ne.

Valjda zahvaljujući toj i takvoj inteligenciji kroz život sam prolazio i teško i lako, u zavisnosti od okolnosti, ali u svakom slučaju nesvakidašnje.

Tako sam jednog jutra gostujući na jutarnjem programu RTS dozvolio sebi da kritikujem novu vladu i procenjujem njene mogućnosti. Usledio je brutalan odgovor vlasti u vidu stalnog progona i degradacije. Moj život se izokrenuo naopačke, profesionalna karijera mi je potpuno uništena. Jedino što sam postao poznat široj javnosti zahvaljujući tome što sam uznapredovao u „slučaj“. E, zbog tog „slučaja Škoro“ i sistematski uništenog života, po savetu prijatelja, otišao sam na razgovor kod psihologa. Najpre da ne ispadnem zatucani kromanjonac, a sve u nadi da ću čuti nešto što će mi kasnije pomoći da prevaziđem postojeće prilično nagomilane probleme.

Uz nekoliko oficijelnih pitanja krenuo sam da iznosim sve ono sa čim se suočavam i borim. Posle pet minuta psiholog, opet žena, me je zamolila da zastanem i ako se ne ljutim da pozove još jednu svoju koleginicu. Došla je koleginica, ja sam nastavio sa svojom pričom i posle nekoliko minuta opet su me prekinuli i pitali da li mi smeta da pozovu i socijalnog radnika.

Rekao sam da nisam znao da je moj slučaj toliko težak, a u sebi sam pomislio ukoliko ovako nastavim ovi će me komisijski poslati pravo u ludnicu. Jednostavno sam u glavi prebirao šta je to tako strašno pričam kad im toliko privlačim pažnju. A pričao sam isključivo o onome šta me je zadesilo kad sam javno na RTS izneo svoj stav.

Oni su se samo nasmejali i rekli u glas ma ne, upravo ovo što pričate i mi doživljavamo na svom radnom mestu. I onda su krenuli da duže od sat iznose svoje probleme tražeći od mene nekakav savet. Uloge su se u trenu zamenile. Pažljivo sam ih saslušao. Objasnio sa im kako vidim način da se iz toga izađe, ali im to nisam preporučio, jer je mnogo teško i bolno. I ko nije spreman kroz to da prođe neće izdržati. Ni sam ne znam kako sam dosad izdržao držeći se uglavnom zubima za nebo. Jedino što sam im rekao da sam ubeđen kako je moj put ispravan i da će jednom sigurno dati rezultata, ali da nisam više siguran koliko je to dobar način za mene. U krajnjem slučaju šta je to stvarni kraj mojih muka, koja bi to mogla satisfakcija da bude, da li ću to uopšte biti u stanju zdrave pameti da dočekam…

Tako se završio moj razgovor u kancelariji psihologa gde su mi se zahvalili na spremnosti da ih saslušam i predlozima koje sam im dao. Više nisam išao. Nadam se da su uspeli da se izbore sa svojim problemima. Ja nisam. Očigledno terapija za zvanično inteligentne osobe još nije smišljena. A postojeća ne daje rezultate. Stradanje se nastavlja. Pomoći niotkuda.

Srđan Škoro