Studentkinja Emilija Milenković na tribini Proglasa u Novom Sadu, prošle nedelje izjavila je: “Mi ne znamo za drugačije vreme od ovog pod Aleksandrom Vučićem.”
I zaista, to je generacija koja je 2012. godine imala 8, 9, 10 godina.
Sve što su videli u svom životu je ovaj korupcionaški sistem.
Okruženi konstantnom agresijom, otimačinom, kupovinom ljudi, kupovinom diploma, podsmevanjem znanju i zalaganju, u stvarnosti nisu ni imali dobar i valjan primer na koji mogu da se ugledaju. Živeti u atmosferi bez odgovornosti, bez sigurnosti i bez izvesnosti, a posebno za mlade ljude, je nešto najgore što je ovo društvo dozvolilo.
Šta su imali pred sobom i da vide? Grandove zvezde, rijalitije, ubistva, pretnje. Na medijima kada se pojavi neko sa normalnom izjavom u moru besmislenog i napadnog sadržaja, zaboravi se u roku od dva dana.
Stalno zatrpavanje novim temama, informacijama, događajima, permanentna spinovanja i politička i svaka druga, stvorili su haos u javnom prostoru. Javno mnjenje zapravo i ne postoji. Uzurpirajući medije do nivoa da su potpuno kontrolisani, režim je bez ikakvih granica i mere dirigovao građanima kako da misle. Učitavao je i učitava softver svakom gledaocu pre podne, u podne, po podne i uveče. Pamćenje mnogih svedeno na pamćenje ribica iz akvarijuma, umesto 3 minuta, 2-3 dana.
I pitam se kako je stasala ovako fantastična generacija? Na koji način su stvorili svoj tako divan svet dobrih vrednosti? Odakle im ovakvi stavovi, ideje, mišljenja, ciljevi? Gde su i od koga dobijali infomacije, kako su delili vrednosti i kako su uspeli da izgrade ovakav moral?
Život izgleda nađe načina. Svaka generacija imala je i ima svoja druženja i okupljanja, svoja stasavanja i lična iskušenja. Pa tako i ove generacije studenata. Izgradili su svoj svet. Mi roditelji i starije generacije tek sada možemo da vidimo da osim što su dobri drugovi jedni drugima (a to smo videli do sada) oni su i odrasli ljudi. Svesni svih stvari oko njih. Razumeju sistem i društvena kretanja bolje od mnogih koje poznajemo. Bolje od mnogih koji su zvanični predstavnici građana, stranaka ili raznih udruženja.
Pokrenula ih je moćna životna želja za slobodom, za ravnopravnošću, za normalnim i zdravim društvom. I ono što je najvažnije – traže odgovornost! Odnosno sistem odgovornosti. To traže.
Ne traže jeftinije udžbenike, ne traže bolji prevoz do fakulteta, ne traže bolju ishranu u menzama ili besplatne ekskurzije ili studijska putovanja. Ne traže da im se produže ispitni rokovi i dodaju novi ispitni rokovi. Ne. Ova generacija traži ODGOVORNOST!
I sami kažu, ako bude odgovornosti za svakoga ko živi u ovom društvu i ako u sistemu funkcionisanja odgovornost bude prioritet – onda će sve drugo biti mnogo bolje i jednostavnije. Jer ako postoji sistem u kome se zna šta se ceni i u kojem znanje i zalaganje ima svoju vrednost onda u takvom sistemu ima mesta za sve. Ovako, u ovom postojećem sistemu oligarhije i anarhije nema mesta za sve, već samo za one koji su oteli privilegije i funkcije, koji su uzurpirali naše živote i svakodnevicu. A u tom sistemu nema budućnosti i sreće.
Nova generacija sve to zna. Ne prihvataju takav život. Neće mrvice sa stola vladara. Hoće svoju sudbinu da imaju u svojim rukama. Hoće da jure za svojim snovima, a da im u tome država ne smeta i ne bude kočničar.
Naša generacija je znala šta neće, ove današnje generacije mladih znaju šta hoće! Ovi mladi ljudi će doneti neophodnu novu energiju.
Budimo im vetar u leđima, budimo im oslonac. Dolazi vreme promena.
Miodrag Gavrilović