Evo ima 14 meseci kako sam počeo da pišem za sajt „Bez cenzure”. Sa kakvim uspehom neka procene čitaoci. Za to vreme sam pisao neke nostalgične priče o bivšim asovima, ali i komentare o aktuelnom stanju u srpskom sportu koji se već godinama nalazi u velikoj krizi i tone sve niže.
„Predigra, igra, primitivizam”, „Dragane Džajiću hoćete se konačno oglasiti”, „Fudbal je umro, sahranila ga politika”, „Fudbal, Srpski Nazadni Sport”, „Haos i agonija”, „Izgubili smo sportski identitet”, „Kokezina vremena”, „Pesma nam se ori dok nam kuća gori”, „Dejan Tomašević u očima Meše Selimovića”, „Zvezdan Terzić spin doktor srpskog fudbala”, „Privatizovati i Crvenu zvedu i Partizan”…. su naslovi samo nekih od niza tekstova koje sam pisao u minuluj godini. Uzalud. Ništa se nije promenilo na bolje do nedelje 25. oktobra.
Kritički stav u srpskom sportskom novinarstvu ne postoji već duže vreme, usudiću se da kažem već duže od decenije. I danas čuvam više komentara koje sam pisao o silnim pogrešnim potezima fudbalskog analfebete Slaviše Kokeze, koji je isključivo po partijskoj i poslušničkoj liniji došao na čelo FSS. Naravno da nijedan od tih tekstova nije objavljen u novini u kojoj sam nekada radio i dočekao penziju. Izborne skupštine posle kojih je Kokeza izabran na tu funkciju su bile poseban cirkus. Do tada nezapamćen. Međutim, moj stav i takvi tekstovi su bili anomalija u novini gde sam radio.
Kada se samo setim nekih nazovi novinara kako su pisali hvalospeve i epove o „velikom” Slaviši Kokezi, čoveku koji apsolutno nije ispunjavao nijedan jedini uslov da bi se našao na mestu prvog čoveka srpskog fudbala. Neki novogodišnji intervjui sa pomenutim likom spadaju u vrhunac novinarskog bešćašća. Kokeza je stavljen na pijedastal kao da je u najmanju ruku Aleks Ferguson. Istovremeno njegov protivkandidat za funkciju predsednika FSS legendarni Nemanja Vidić je provlačen kroz blato.
Kada je reprezentacija Srbije superiorno izborila plasman na SP u Rusiji urađeno je nešto što se u istoriji fudbala, bar na ovim prostorima, nije desilo. Odlukom „mudrog” i od ogromnog broja žurnalista do neba hvaljenog Slaviše Kokeze smenjen je dotadašnji selektor Slavoljub Muslin kojem je pripadao veliki deo zasluga za taj uspeh.
Bili smo ubedljivo prvi u grupi i direktno otišli na Mundijal. Popularni Muki nije pristajao na kumovske, menadžerske, ortačke…. kombinacije i to ga je „koštalo glave”. Naravno, većina „sportskih novinara” je podržala tu sramnu odluku. Na taj način je stvoren prostor za nesposobne, poslušne, klimoglavce i mediokritete.
Tada je i počeo sunovrat srpskog fudbala, prvo klupskog, a zatim i reprezentativnog. Dobili smo najnezanimljivije prvenstvo, prazne tribine, previše stranaca lošeg kvaliteta, očajno suđenje…. Kiparski i izraelski klubovi su postali nepremostiva prepreka za naše predstavnike. Počeli su da gube i od timova sa Farskih ostrva. Reprezentacija je dočekala i to da bude poražena od Albanije i to u sred Srbije.
Ćutanjem o svim poganlucima srpskog fudbala, sporta i društva u celini, a bilo ih je i previše poslednjih godina domaći novinari dokazuju do koje su mere nezainteresovani za vlastitu sudbinu, ali i države u kojoj žive. Nije ih apsolutno briga što u svim oblastima društva padamo u glib. Uz takvo uvlakačko i neistinito pisanje javnost je stalnim „vežbanjem” dovedena u situaciju da im i sportska smrt Srbije dođe kao nešto sasvim normalno i prihvatljivo. Zanemeli su.
Ako me išta teši u ovom užasu u kojem se nalazi sport, a bogami i cela država onda je to što sam sve vreme pisao da se nalazimo na pogrešnom putu i da dolaze mnogo teška vremena. Nikada nisam bio naklonjen moćnicima koji su vedrili i oblačili. Kada se novinari stavljaju u službu režima, gube osećaj mere, lažu i sebe i druge. O časti neću ni da pišem.
Jedan moj preminuli kolega novinar mi je krajem prošlog veka rekao:
„Mićko moj, srpska novinarska istorija „uvlačenja”, puzanja, veličanja, ljubljenja skuti kojekakvih likova je puna istinskih heroja”.
Slažem se.
Milorad Bjeloglić
