Beograd je oslobođen 20. oktobra 1944. posle troipogodišnje nemačke okupacije. Petog oktobra 2000. Srbija je imala veliku šansu da posle nekoliko bespotrebnih ratova krajem prošlog veka konačno krene u dobrom smeru. Propuštena je i ta prilika pa se juče desio i treći istorijski oktobar. Ovaj put 25. Kap koja je prelila čašu je bila tragedija u Novom Sadu kada je 1. novembra 2024. u padu nadstrešnice poginulo 16 ljudi.
Tada je počela „studentska revolucija”.
Do tog trenutka je više od 12 godina vlast Aleksandra Vučića ovom narodu pila krv na slamku. Nadležni organi su godinama uživali u svojoj moći. Društvo se već naviklo na razne gadosti i svakodnevne laži. Nekada nezamislive svinjarije narod je podnosio rutinski kao od šale. Ono što se nekada smatralo abnormalnim postalo je deo svakodnevne rutine. Kupljene diplome su ušle u modu, šund sa TV ekrana redovna pojava, a kultura još malo pa „umrla”.
To je trajalo sve dok se nisu pojavili studenti. Prva studentski marš krenuo je krajem januara 2025. godine od Beograda do Novog Sada. To je bio presudni trenutak u studentskoj borbi protiv sada već, bogu hvala bivšeg režima. Niko, apsolutno niko u istoriji ove zemlje nije animirao narod kao naša deca i unuci. Ni profesori, ni doktori, ni radnici, ni poljoprivrednici, ni juniori, ni seniori, ni veterani, niko nije ostao ravnodušan na studentsku empatiju, ljubav i energiju koju su hodajući prenosili širom Srbije.
Obišli su sva sela i zaseoke, mlade i sredovečne, bake i deke, išli glavnim, sporednim cestama, makadamom, po suncu, po kiši, po snegu, po vetru, po blatu u nekim mestima spavali i na otvorenom, na običnom stiropolu. Neki od njih su se razbolevali tokom puta, dobijali upale mišića, ali nisu stajali na svom putu do konačne slobode.
Bilo je dana kada su prelazili i po 40 kilometara. Ništa ih nije zaustavilo u borbi protiv mita i korupcije, nepravde u kojoj žive i oni, ali i njihovi roditelji. Pri tome su „zaradili milione” krvavih žuljeva, podliva, plikova,… Vratili su osmeh i veru ljudima u celoj Srbiji. Probudili su i istok i zapad i sever i jug. Gde god da su stigli pevali su: „I niko nije umoran”, a prilikom poslednjih marševa redovno su i igrali kolo što je donelo dodatne simpatije.
Poslednji studentski marševi su krenuli prošle sedmice kada su iz tri pravca pošli ka Beogradu gde je 22. oktobra održan veličanstven predizborni skup uoči izbora koji su bili tri dana kasnije. Studentska kolona sa severa je krenula iz Novog Sada, sa istoka iz Zaječara i Požarevca, sa zapada iz Valjeva, Gornjeg Milanovca, Šapca. Konačno mesto okupljanja bilo je, a gde drugo nego na Studentskom trgu u glavnom gradu.
Ponovo su digli na noge celu Srbiju, ali bogami i dijasporu koja je vlastitim autima, avionima, trajektima, autobusima prelazila i po tri-četiri hiljade kilometara da bi dala glas za srpsku mladost. Kod kuće su razgovarali sa najdražim, sa bakama i dekama, sa komšijama, ali i roditeljima. Ubeđivali su ih da ne veruju medijima, jer kritičko novinarstvo u ovoj zemlji bar kada je vlast u pitanju godinama praktično nije ni postojalo. (Čast retkim izuzecima koji su bili u ogromnoj manjini).
Za vlast su u pisanim, ali i medijima sa nacionalnom frekfencijom bili rezervisani samo epiteti i superlativi, a kritike, besmislice, uvrede, laži i to u izobilju su bili namenjeni isključivo studentima. Zvali su ih raznim pogrdnim imenima kao što su ustaše, blokaderi, izdajnici, bagra, strani plaćenici, ološ… Tukli su ih, hapsili, osuđivali, prisluškivali, pretili, ali uzalud. Nisu stajali na svom putu da Srbiji i njenom narodu donesu radost.
Skidam kapu akademicima, profesorima, lekarima, pravnicima, ekonomistima, sportistima, poljoprivrednicima… koji su se našli na njihovoj listi, ali studentima bez dileme pripadaju najveće zasluge što je Srbija po prvi put u 21. veku dočekala priliku da krene na bolje iz brloga u kojem je decenijama bila.
Dugo smo živeli u septičkoj javi. Studenti su za sve nas, ali i za sebe izborili novu nadu. Da su kojim slučajem bili slikari njihova tehnika bi širom planete bila prepoznatljiva pod jedinstvenim nazivom: „Hulja na platnu”.
Na kraju da citiram meni dragog pevača „Partibrejkersa” Zorana Kostića čuvenog Caneta koji je za studente jednom prilikom rekao:
„Hvala vam za sve. Ljubim vas u krvave tabane”.
Milorad Bjelogrlić
