Београд је ослобођен 20. октобра 1944. после троипогодишње немачке окупације. Петог октобра 2000. Србија је имала велику шансу да после неколико беспотребних ратова крајем прошлог века коначно крене у добром смеру. Пропуштена је и та прилика па се јуче десио и трећи историјски октобар. Овај пут 25. Кап која је прелила чашу је била трагедија у Новом Саду када је 1. новембра 2024. у паду надстрешнице погинуло 16 људи.
Тада је почела „студентска револуција”.
До тог тренутка је више од 12 година власт Александра Вучића овом народу пила крв на сламку. Надлежни органи су годинама уживали у својој моћи. Друштво се већ навикло на разне гадости и свакодневне лажи. Некада незамисливе свињарије народ је подносио рутински као од шале. Оно што се некада сматрало абнормалним постало је део свакодневне рутине. Купљене дипломе су ушле у моду, шунд са ТВ екрана редовна појава, а култура још мало па „умрла”.
То је трајало све док се нису појавили студенти. Прва студентски марш кренуо је крајем јануара 2025. године од Београда до Новог Сада. То је био пресудни тренутак у студентској борби против сада већ, богу хвала бившег режима. Нико, апсолутно нико у историји ове земље није анимирао народ као наша деца и унуци. Ни професори, ни доктори, ни радници, ни пољопривредници, ни јуниори, ни сениори, ни ветерани, нико није остао равнодушан на студентску емпатију, љубав и енергију коју су ходајући преносили широм Србије.
Обишли су сва села и засеоке, младе и средовечне, баке и деке, ишли главним, споредним цестама, макадамом, по сунцу, по киши, по снегу, по ветру, по блату у неким местима спавали и на отвореном, на обичном стирополу. Неки од њих су се разболевали током пута, добијали упале мишића, али нису стајали на свом путу до коначне слободе.
Било је дана када су прелазили и по 40 километара. Ништа их није зауставило у борби против мита и корупције, неправде у којој живе и они, али и њихови родитељи. При томе су „зарадили милионе” крвавих жуљева, подлива, пликова,… Вратили су осмех и веру људима у целој Србији. Пробудили су и исток и запад и север и југ. Где год да су стигли певали су: „И нико није уморан”, а приликом последњих маршева редовно су и играли коло што је донело додатне симпатије.
Последњи студентски маршеви су кренули прошле седмице када су из три правца пошли ка Београду где је 22. октобра одржан величанствен предизборни скуп уочи избора који су били три дана касније. Студентска колона са севера је кренула из Новог Сада, са истока из Зајечара и Пожаревца, са запада из Ваљева, Горњег Милановца, Шапца. Коначно место окупљања било је, а где друго него на Студентском тргу у главном граду.
Поново су дигли на ноге целу Србију, али богами и дијаспору која је властитим аутима, авионима, трајектима, аутобусима прелазила и по три-четири хиљаде километара да би дала глас за српску младост. Код куће су разговарали са најдражим, са бакама и декама, са комшијама, али и родитељима. Убеђивали су их да не верују медијима, јер критичко новинарство у овој земљи бар када је власт у питању годинама практично није ни постојало. (Част ретким изузецима који су били у огромној мањини).
За власт су у писаним, али и медијима са националном фрекфенцијом били резервисани само епитети и суперлативи, а критике, бесмислице, увреде, лажи и то у изобиљу су били намењени искључиво студентима. Звали су их разним погрдним именима као што су усташе, блокадери, издајници, багра, страни плаћеници, олош… Тукли су их, хапсили, осуђивали, прислушкивали, претили, али узалуд. Нису стајали на свом путу да Србији и њеном народу донесу радост.
Скидам капу академицима, професорима, лекарима, правницима, економистима, спортистима, пољопривредницима… који су се нашли на њиховој листи, али студентима без дилеме припадају највеће заслуге што је Србија по први пут у 21. веку дочекала прилику да крене на боље из брлога у којем је деценијама била.
Дуго смо живели у септичкој јави. Студенти су за све нас, али и за себе изборили нову наду. Да су којим случајем били сликари њихова техника би широм планете била препознатљива под јединственим називом: „Хуља на платну”.
На крају да цитирам мени драгог певача „Партибрејкерса” Зорана Костића чувеног Цанета који је за студенте једном приликом рекао:
„Хвала вам за све. Љубим вас у крваве табане”.
Милорад Бјелогрлић
