Postoje dekorativni radnici i stvaraoci istorije. Saša Đorđević je pisao istoriju KK Partizan i srpske košarke. Nenadmašni protagonista jednog vremena. Živi primer kako jedan novobeogradski mangup može biti simpatičan. Tri „trojke” su obeležile njegovu karijeru. Kao neko ko je pripadao tom vremenu sve sam ih odlično upamtio.
Pođimo redom.
Istanbul 16. april 1992. godine. Datum za tetoviranje navijača „crno-belih”. Finalna utakmica Kupa šampiona. Igraju Partizan – Huventud. Osam sekundi pre kraja Žofresa postiže koš za prvaka Španije. Huventud vodi 70:68. Slaviša Koprivica brzo izvodi loptu ispod koša i dodaje Saši Đorđeviću. „Sale nacionale” kreće u poslednji napad, dribla i dolazi poludesno blizu „trojke” i šutira na koš rivala….. Ostalo je istorija. To se ne može platiti.
Čuveni Zoran Nikitović u delirijumu komentariše:
„Tri poena, tri poena. Vreme je isteklo, vreme je isteklo…. Partizan je šampion Evrope.”.
Usledilo je veliko slavlje na ulicama Beograda.
Badalona 30. jun 1997. godine. Evropsko prvenstvo u košarci. Utakmica 2. kola drugog kruga takmičenja. Igraju Hrvatska – Jugoslavija. Četiri sekunde pre kraja faul za rivala. Slaven Rimac izvodi dva slobodna bacanja. Postiže oba i Hrvati imaju prednost 64:62. Milenko Topić ispod našeg koša ubacuje loptu u igru i daje je, a kome drugom nego Saši Đorđeviću koji kreće u poslednji napad, dribla, dolazi poludesno blizu linije od 6,25 i šutira na koš rivala….. Ostalo je istorija.
Usplahireni Dobrosav Gajić se malo zbunio u prenosu:
„Obradović šutira. Hoće li se ponoviti Istanbul. Pogodak Obradovića. Pobeda jugoslovenske reprezentacije 65:64”.
Dobrosav Gajić se bio toliko uzbuđen da je stalno govorio Obradović, umesto Đorđević, ali to više nije ni važno. Najvažnije da je naš as postigao trojku i otvorio Jugoslaviji put do zlata.
Usledilo je veliko slavlje na ulicama.
Beograd, hala Pionir 3. jul 2005. godine. Oproštaj Saše Đorđevića. Pionir je krcat. Više od sedam hiljada svedoka je došlo na oproštajnu utakmicu Đorđevića. Tu su Kićanović, Slavnić, Željko Obradović, Duda Ivković, Divac, Bodiroga, Dino Menegin, Rađa, Kukoč…. Njegovi drugari i saigrači iz reprezentativne karijere. Susret revijalnog karaktera i nema takmičarski značaj.
Utakmicu na TV komentariše Petar Denda. Publika na bis traži reprizu Instanbula 1992. godine. Kreće poslednji napad Saše Đorđevića u košarkaškoj karijeri. Pionir je na nogama. Niko ga ne napada. Ide sam….
„Evo krenuo je Saša Đorđević. Ide skok šut. Da vidimo šta će uraditi i evo trojka. To bi bilo to. Trojka. Bravo majstore”, ustreptao je Petar Denda.
Na našim prostorima je sve manje košarkaških čudotvoraca kao što je bio Saša Đorđević. Bio je majstor da oraspoloži naciju. Istanbul 1992. godine je doneo titulu prvaka Evrope Partizanu. Badalona 1997. je proslavljena zlatom reprezentacije Jugoslavije. Gde je mogla da bude završena blistava karijera legende nego u rodnom gradu Beogradu 2005. I kako drugačije nego trojkom sa „njegovog” mesta.
Posle završetka karijere Saša Đorđević je u jednom intrevjuu rekao:
„Sve tri trojke su mi izuzetno drage. Ipak je najdraža ona na oproštaju 2005. godine. Ta trojka je bila šlag na torti”.
Dakle, zaključak je sasvim jasan. Trojka je ključni broj da bi se narod veselio na gradskim trgovima Srbije.
Milorad Bjelogrlić
