26.septembra 2026.g. odlazeći predsednik doneo je odluku o pomilovanju izvesnih lica. Do danas se ne zna kojih. Skromnost i smernost, kakvim ga je Gospod obdario, ne dadoše mu da se pohvali imenujući svoje odabranike.
Njegov mogući uzor među humanistima, Desanka Maksimović, poput novovekovnog srpskog vladara, suzdržavajući se da nam rekne imena bogougodnika, ovako je sročila zahtev, (takav akt resorno ministarstvo pravde sebi nije moglo priuštiti) koji ima počasno mesto u svim nacionalnim čitankama, što i predsednik o sebi sneva:
Tražim pomilovanje za zgužvane misli
Za one koji su se izgubili
i svoje srce stisli.
Za one koji klecaju pod teretom svog bremena
I koji ne znaju da za sve treba vremena
Za one koji hoće da na prečac postignu mnogo.
Tražim pomilovanje za one koji beže od života
I koji su zaslepljeni idejom
Da postoji divota
Jedino izvan naše planete
Za one koji beže kao dete
Kad se pred njima ukaže problem
Kojem u oči treba pogledati.
Tražim pomilovanje za one koji sami sebe ne razumeju
Nije zato što ne umeju
Već zato što su se udaljili od sebe
I što njihovo srce težak teret grebe
Što su ga sami sebi natovarili.
Na um niščih duhom sve lakše pada pomisao da je predsednik, kako priliči prvome među jednakima, “otirućim aktom“ pomilovao i sebe.
Otud, držeći se starozavetne zapovesti, snebivanje da svoje ime bez razloga pomene: “Ne izgovaraj uzalud ime Gospoda, Boga svoga, jer Gospod neće ostaviti bez kazne onoga koji izgovara ime njegovo uzalud.“
Pomilijući može biti neke Seljakoviće, Hrkaloviće, Grčiće i Male takođe je pomilovao sebe jer svi putevi njihovi vode “Andrićevom vencu“. Pa što bi se izostavljanjem sopstvenoga imena iz akta milosti udaljavao od beskrajnog prostranstva nebeskog, “gde kada se prošapće Ime Gospoda Svevišnjeg, Nebesa se umiruju a zvezde se razbukt“e.
Takvim činom obezbedio je sebi večno mesto u svim svetskim udžbenicima prava, istorije, čitankama, spomenarima, zašto ne reći i apotekama- jer niko, ni Svevišnji, ne doseti se da pomiluje samoga sebe.
Bivalo je slučajeva, kako nekad pisaše Slavomir Mrožek, da neki tamo generalsimus u nedostatku neprijatelja naroda uhapsi sebe ,ne bi li iskazao lojalnost ideji pravde, ali ovde život nadmašuje romane .
Ipak, ipak, govorim vam, možda vredi, na početku (jer na “svakom kraju je novi početak“) očitati mu “Tražim pomilovanje“ naše stare dobre Desanke Maksimović. Srbija će to razumeti.
Ranko Jakovljević
