26.септембра 2026.г. одлазећи председник донео је одлуку о помиловању извесних лица. До данас се не зна којих. Скромност и смерност, каквим га је Господ обдарио, не дадоше му да се похвали именујући своје одабранике.
Његов могући узор међу хуманистима, Десанка Максимовић, попут нововековног српског владара, суздржавајући се да нам рекне имена богоугодника, овако је срочила захтев, (такав акт ресорно министарство правде себи није могло приуштити) који има почасно место у свим националним читанкама, што и председник о себи снева:
Тражим помиловање за згужване мисли
За оне који су се изгубили
и своје срце стисли.
За оне који клецају под теретом свог бремена
И који не знају да за све треба времена
За оне који хоће да на пречац постигну много.
Тражим помиловање за оне који беже од живота
И који су заслепљени идејом
Да постоји дивота
Једино изван наше планете
За оне који беже као дете
Кад се пред њима укаже проблем
Којем у очи треба погледати.
Тражим помиловање за оне који сами себе не разумеју
Није зато што не умеју
Већ зато што су се удаљили од себе
И што њихово срце тежак терет гребе
Што су га сами себи натоварили.
На ум нишчих духом све лакше пада помисао да је председник, како приличи првоме међу једнакима, “отирућим актом“ помиловао и себе.
Отуд, држећи се старозаветне заповести, снебивање да своје име без разлога помене: “Не изговарај узалуд име Господа, Бога свога, јер Господ неће оставити без казне онога који изговара име његово узалуд.“
Помилијући може бити неке Сељаковиће, Хркаловиће, Грчиће и Мале такође је помиловао себе јер сви путеви њихови воде “Андрићевом венцу“. Па што би се изостављањем сопственога имена из акта милости удаљавао од бескрајног пространства небеског, “где када се прошапће Име Господа Свевишњег, Небеса се умирују а звезде се разбукт“е.
Таквим чином обезбедио је себи вечно место у свим светским уџбеницима права, историје, читанкама, споменарима, зашто не рећи и апотекама- јер нико, ни Свевишњи, не досети се да помилује самога себе.
Бивало је случајева, како некад писаше Славомир Мрожек, да неки тамо генералсимус у недостатку непријатеља народа ухапси себе ,не би ли исказао лојалност идеји правде, али овде живот надмашује романе .
Ипак, ипак, говорим вам, можда вреди, на почетку (јер на “сваком крају је нови почетак“) очитати му “Тражим помиловање“ наше старе добре Десанке Максимовић. Србија ће то разумети.
Ранко Јаковљевић
