Постоје декоративни радници и ствараоци историје. Саша Ђорђевић је писао историју КК Партизан и српске кошарке. Ненадмашни протагониста једног времена. Живи пример како један новобеоградски мангуп може бити симпатичан. Три „тројке” су обележиле његову каријеру. Као неко ко је припадао том времену све сам их одлично упамтио.
Пођимо редом.
Истанбул 16. април 1992. године. Датум за тетовирање навијача „црно-белих”. Финална утакмица Купа шампиона. Играју Партизан – Хувентуд. Осам секунди пре краја Жофреса постиже кош за првака Шпаније. Хувентуд води 70:68. Славиша Копривица брзо изводи лопту испод коша и додаје Саши Ђорђевићу. „Сале национале” креће у последњи напад, дрибла и долази полудесно близу „тројке” и шутира на кош ривала….. Остало је историја. То се не може платити.
Чувени Зоран Никитовић у делиријуму коментарише:
„Три поена, три поена. Време је истекло, време је истекло…. Партизан је шампион Европе.”.
Уследило је велико славље на улицама Београда.
Бадалона 30. јун 1997. године. Европско првенство у кошарци. Утакмица 2. кола другог круга такмичења. Играју Хрватска – Југославија. Четири секунде пре краја фаул за ривала. Славен Римац изводи два слободна бацања. Постиже оба и Хрвати имају предност 64:62. Миленко Топић испод нашег коша убацује лопту у игру и даје је, а коме другом него Саши Ђорђевићу који креће у последњи напад, дрибла, долази полудесно близу линије од 6,25 и шутира на кош ривала….. Остало је историја.
Усплахирени Добросав Гајић се мало збунио у преносу:
„Обрадовић шутира. Хоће ли се поновити Истанбул. Погодак Обрадовића. Победа југословенске репрезентације 65:64”.
Добросав Гајић се био толико узбуђен да је стално говорио Обрадовић, уместо Ђорђевић, али то више није ни важно. Најважније да је наш ас постигао тројку и отворио Југославији пут до злата.
Уследило је велико славље на улицама.
Београд, хала Пионир 3. јул 2005. године. Опроштај Саше Ђорђевића. Пионир је крцат. Више од седам хиљада сведока је дошло на опроштајну утакмицу Ђорђевића. Ту су Кићановић, Славнић, Жељко Обрадовић, Дуда Ивковић, Дивац, Бодирога, Дино Менегин, Рађа, Кукоч…. Његови другари и саиграчи из репрезентативне каријере. Сусрет ревијалног карактера и нема такмичарски значај.
Утакмицу на ТВ коментарише Петар Денда. Публика на бис тражи репризу Инстанбула 1992. године. Креће последњи напад Саше Ђорђевића у кошаркашкој каријери. Пионир је на ногама. Нико га не напада. Иде сам….
„Ево кренуо је Саша Ђорђевић. Иде скок шут. Да видимо шта ће урадити и ево тројка. То би било то. Тројка. Браво мајсторе”, устрептао је Петар Денда.
На нашим просторима је све мање кошаркашких чудотвораца као што је био Саша Ђорђевић. Био је мајстор да орасположи нацију. Истанбул 1992. године је донео титулу првака Европе Партизану. Бадалона 1997. је прослављена златом репрезентације Југославије. Где је могла да буде завршена блистава каријера легенде него у родном граду Београду 2005. И како другачије него тројком са „његовог” места.
После завршетка каријере Саша Ђорђевић је у једном интревјуу рекао:
„Све три тројке су ми изузетно драге. Ипак је најдража она на опроштају 2005. године. Та тројка је била шлаг на торти”.
Дакле, закључак је сасвим јасан. Тројка је кључни број да би се народ веселио на градским трговима Србије.
Милорад Бјелогрлић
