Kako je osnovano konstatovao britanski istoričar i novinar Pol Džonson, „niko nema više sreće od čoveka čije vreme je nastupilo“. Isto važi i za partije i druge organizacije!
Kada se okolnosti sklope – od toga da neke ideje budu široko prihvaćene od strane masa (makar i ranije bile jednako tačne ali nažalost tada prepoznate samo od strane manjine), do širokog narastanja personalnih antipatija i u kontrastu njima simpatija – onima koji su prepoznati kao nosioci željenih rešenja, mnogo toga ide „kao po loju“.
To danas važi za Studentsku listu. I pri tome za većinu njenih fanova nema veći značaj to što su se u nju infiltrirali oni čije lične i ideološke namere nisu u skladu sa patriotskim stremljenjima gro gađana koji podržavaju SL. U žaru političke borbe, kada je mnogima najvažnije da Vučić sa svojom bandom ode (što je samo po sebi uistinu suštinski bitno), na to većina ljudi ne obraća pažnju.
Polaze od toga da akcenat treba staviti da ON dobije crveni karton, ma ko ga zamenio, a posle ćemo, veruju, već stvari sređivati u skladu sa uverenjima. No, nije baš tako jer kada se vlast ulovi u mutnom, svašta je moguće i protiv volje većine. Državni mehanizam je moćan i ko njim zagospodari, čak i u uslovima (polu)demokratije a ne samo autokratije, u jednoj fazi dosta toga može da nametne protivno opredeljenja dominantnog dela naroda.
Menjaju se, doduše, stvari kada prođe medeni mesec vlasti i građana pa poslednji počnu da se bune, ali do tada, kako bi to rekli Englezi, mleko može da bude prosuto i niko više neće biti u stanju da ga pokupi. Setimo se samo SNS-a.
Izdaju koju je Vučić počinio u vezi sa Kosovom ne bi mogao da započne, recimo, 2022. godine, ali je mogao 2013, tek što je SNS smenio nekada jednako kao i on sada omraženi žuti režim. Ono što bi sada izazvalo otpor tada nije, a posle toga je dalje krunjenje onoga što je već polomljeno značajnom delu nacije izgledalo kao nešto neminovno.
Da ne bismo gledali rimejk te opake horor-političke serije – čiji elementi bi mogli da budu okončanje priznanja kosovske secesije, definitvno prihvatanje laži da smo počinili genocid u Srebrenici, po državo jedinstvo opasno dalje povećanje autonomije Vojvodine – važno je da u novoj vlasti koja bi smenila autokratsko-mafijašku naprednjačku, bude i Autentična desnica. Ona je u sadašnjim okolnostima jedina relevantna izborna lista koja zagovara nedvosmislenu odbranu nacionalnih interesa.
Ali rečeno, što nekome može i da se ne dopadne, dolazi na red tek posle otmice državnog kormila iz ruku političke mafije koja ga sada kontroliše, što valjda svi opoziciono nastrojeni građani priželjkuju. Međutim – o tome treba razmisliti hladne glave – do toga neće doći ako bi kojim slučajem režim preko svojih propagandnih jurišnika koji se sada lukavo predstavljaju kao zagovornici SL a isključivo napadaju Autentičnu desnicu, uspeo da je gurne ispod cenzusa.
Nažalost, ruku pod ruku sa Vučićevim sveobuhvatno shvaćenim botovima, rade i neki fanatični sledbenici SL ili oni koji su joj se oportunistički prikačili pa se sada dokazuju. To je jako opasno jer nema ni jednog jedinog istraživanja, to uporno ponavljam, koje Studenskoj listi daje 50 posto glasova. S druge strane jasno je da će SPS, odnosno njegova koalicija Faktor stabilnosti sigurno preći cenzus, isto kao i niz manjinskih partija koje poslovično diluju sa Vučićem (za njih važi prirodni cenzus od 0,4%) .
Zato najveću korist od torpedovanja Autentične desnice ali i Evropske Srbije, ima režim. Ako bi u tome uspeli oni koji se time bave, naprednjaci bi deo propalih opozicionih glasova podeli sa Studentskom listom; ona uz sebe ne bi imala ni jedinog potencijalnog partnera, dok bi Ujedinjena Srbija okupila svoju koalicionu bulumentu. Još kada se na glasove koje ta ekipa stvarno dobije, doda i ono što će ukrasti ili kupiti, evo nama Vučića u premijerskoj fotelji.
Da se to ne bi desilo: pamet u glavu. Vreme je da se prekine sa razračunavanjima u redovima opozicije i da se sva koplja usmere isključivo ka režimu. Ko to ne bude činio, odnosno bude primarno napadao bilo koju od opozicionih listi, biće jasno da radi za Vučića i treba ga precrtati kao provokatora.
Samo objedinjavanjem snaga, sada kada smo ušli u finiš kampanje, i stvaranjem atmosfere opozicione saradnje, moći ćemo da savladamo opaku režimsku aždaju na izborima, ili, što verujem da je realnije ako prevlada konstruktivan pristup, u narednim danima posle njih!
Povoljan vetar za promene uistinu je došao, a najveća sreća na putu koji do njih vodi prati Studentsku listu. Ipak, treba znati da srećne okolnosti popločavaju stazu i olakšavaju kretanje po njoj, ali same po sebi ne garantuju uspeh. Na njemu pametno treba raditi i radi toga birati potrebne partnere.
Svi to moramo da utuvimo u glave i postupamo pragmatično u korist promena. A da se ne okliznemo baš kada smo na korak od mogućnosti da brzo obavimo ono oko čega se svi slažemo, a to je obaranje Vučićeve diktature, neka nas motivišu reči još jednog anglosaksonskog novinara (Dž. G. Vitijera): „Od svih tužnih reči izgovorenih ili napisanih, najtužnije su ove: ‘moglo je biti’.” Zato budimo mudri i – neka bude!
Dragomir Anđelković
