Како је основано констатовао британски историчар и новинар Пол Џонсон, „нико нема више среће од човека чије време је наступило“. Исто важи и за партије и друге организације!
Када се околности склопе – од тога да неке идеје буду широко прихваћене од стране маса (макар и раније биле једнако тачне али нажалост тада препознате само од стране мањине), до широког нарастања персоналних антипатија и у контрасту њима симпатија – онима који су препознати као носиоци жељених решења, много тога иде „као по лоју“.
То данас важи за Студентску листу. И при томе за већину њених фанова нема већи значај то што су се у њу инфилтрирали они чије личне и идеолошке намере нису у складу са патриотским стремљењима гро гађана који подржавају СЛ. У жару политичке борбе, када је многима најважније да Вучић са својом бандом оде (што је само по себи уистину суштински битно), на то већина људи не обраћа пажњу.
Полазе од тога да акценат треба ставити да ОН добије црвени картон, ма ко га заменио, а после ћемо, верују, већ ствари сређивати у складу са уверењима. Но, није баш тако јер када се власт улови у мутном, свашта је могуће и против воље већине. Државни механизам је моћан и ко њим загосподари, чак и у условима (полу)демократије а не само аутократије, у једној фази доста тога може да наметне противно опредељења доминантног дела народа.
Мењају се, додуше, ствари када прође медени месец власти и грађана па последњи почну да се буне, али до тада, како би то рекли Енглези, млеко може да буде просуто и нико више неће бити у стању да га покупи. Сетимо се само СНС-а.
Издају коју је Вучић починио у вези са Косовом не би могао да започне, рецимо, 2022. године, али је могао 2013, тек што је СНС сменио некада једнако као и он сада омражени жути режим. Оно што би сада изазвало отпор тада није, а после тога је даље круњење онога што је већ поломљено значајном делу нације изгледало као нешто неминовно.
Да не бисмо гледали римејк те опаке хорор-политичке серије – чији елементи би могли да буду окончање признања косовске сецесије, дефинитвно прихватање лажи да смо починили геноцид у Сребреници, по државо јединство опасно даље повећање аутономије Војводине – важно је да у новој власти која би сменила аутократско-мафијашку напредњачку, буде и Аутентична десница. Она је у садашњим околностима једина релевантна изборна листа која заговара недвосмислену одбрану националних интереса.
Али речено, што некоме може и да се не допадне, долази на ред тек после отмице државног кормила из руку политичке мафије која га сада контролише, што ваљда сви опозиционо настројени грађани прижељкују. Међутим – о томе треба размислити хладне главе – до тога неће доћи ако би којим случајем режим преко својих пропагандних јуришника који се сада лукаво представљају као заговорници СЛ а искључиво нападају Аутентичну десницу, успео да је гурне испод цензуса.
Нажалост, руку под руку са Вучићевим свеобухватно схваћеним ботовима, раде и неки фанатични следбеници СЛ или они који су јој се опортунистички прикачили па се сада доказују. То је јако опасно јер нема ни једног јединог истраживања, то упорно понављам, које Студенској листи даје 50 посто гласова. С друге стране јасно је да ће СПС, односно његова коалиција Фактор стабилности сигурно прећи цензус, исто као и низ мањинских партија које пословично дилују са Вучићем (за њих важи природни цензус од 0,4%) .
Зато највећу корист од торпедовања Аутентичне деснице али и Европске Србије, има режим. Ако би у томе успели они који се тиме баве, напредњаци би део пропалих опозиционих гласова подели са Студентском листом; она уз себе не би имала ни јединог потенцијалног партнера, док би Уједињена Србија окупила своју коалициону булументу. Још када се на гласове које та екипа стварно добије, дода и оно што ће украсти или купити, ево нама Вучића у премијерској фотељи.
Да се то не би десило: памет у главу. Време је да се прекине са разрачунавањима у редовима опозиције и да се сва копља усмере искључиво ка режиму. Ко то не буде чинио, односно буде примарно нападао било коју од опозиционих листи, биће јасно да ради за Вучића и треба га прецртати као провокатора.
Само обједињавањем снага, сада када смо ушли у финиш кампање, и стварањем атмосфере опозиционе сарадње, моћи ћемо да савладамо опаку режимску аждају на изборима, или, што верујем да је реалније ако превлада конструктиван приступ, у наредним данима после њих!
Повољан ветар за промене уистину је дошао, а највећа срећа на путу који до њих води прати Студентску листу. Ипак, треба знати да срећне околности поплочавају стазу и олакшавају кретање по њој, али саме по себи не гарантују успех. На њему паметно треба радити и ради тога бирати потребне партнере.
Сви то морамо да утувимо у главе и поступамо прагматично у корист промена. А да се не оклизнемо баш када смо на корак од могућности да брзо обавимо оно око чега се сви слажемо, а то је обарање Вучићеве диктатуре, нека нас мотивишу речи још једног англосаксонског новинара (Џ. Г. Витијера): „Од свих тужних речи изговорених или написаних, најтужније су ове: ‘могло је бити’.” Зато будимо мудри и – нека буде!
Драгомир Анђелковић
