„Гомила је послушно стадо које се никада не би могло лишити господара…
Често је сам вођ прво био вођен. Он сам био је хипнотисан неком идејом, којој је потом постао апостол. Онда га је освојила тако да је све што је ван ње ишчезло и тако да му сва супротна мишљена изгледају заблуда и предрасуда…
Вође често нису људи мисаони, али су људи од акције. Они обично нису видовити, пошто предвиђање уопште води ка сумњи и спутава рад. Они се регрутују поглавито из редова живчаних, раздражљивих, душевно полуоболелих, који додирују границе лудила. Ма како да је апсурдна идеја коју они бране или циљ којем теже, свако се разлагање отупи спрам њихова убеђења. Презрење и прогон њих не дотичу, и само их више драже. Лични интерес, породица – све се жртвује. И сам нагон ка самоодржању код њих је уништен толико да једина награда коју они желе да добију јесте да постану мученици…“ (Гистав ле Бон, „Психологија гомиле“, 1895. године)
У данима када распојасани вучићоди, законима и РЕМ-у упркос, инфузију „једине истине“ директно у отворени мозак – све по обрасцима и под слоганима националсоцијалистичке пропаганде у Немачкој, из времена када је, легално и легитимно, вољом немачког народа и двотрећинском подршком парламента, канцелар унапређен у Фирера – сипају поваздан, претећи да нам посла и хлеба („Арбеит унд Брот“) и пута ка слободи („Зур Фреихеит“) нема и неће бити ако не заокружимо политику „Еин Волк, еин Реицх, еин Фüхрер!“ („Један народ, једно царство, један вођа!”), јер је „Унсере летзте Хоффнунг“ („Наша последња нада“) – АВ!
У данима када, такорећи в.д. Фирерка (председница распуштене Скупштине под државним ударом, в.д. председница Републике, в.д. врховна команданткиња у рату и миру, в.д. принудног управника београдског одбора и потпредседница целог Есенеса), председничким, ваљда, декретима приопћава да је „Студентска листа највећа превара у политичкој историји Србије“, а представници СЛ „насилници над женама“…
У данима када патријарх српски, са (предизборне?) литургије у далекој Аустралији, српским држављанима из дијаспоре којима је режим узаптио њихово право да бирају, поручује да „иза сваког непријатеља хришћанског народа стоји онај који је непријатељ Христов, а то је нечастиви“ и да је „ђаво тај који је против љубави, против праштања, против јединства и загрљаја браће и сестара“, те да „онда кад ми хоћемо да будемо Христови, он хоће да се међусобно свађамо“… Уз наградно питање: Ко је овде Нечастиви?
Е, баш тих листопадних дана, грађанин Ацо Србин, а.к.а. по самотитулисању “Србија Побеђује”, носилац листе назване по његовом грађанском имену и презимену, посегнуо је, у име своје “Уједињене Србије” (УС), али и неовлашћено, у име свих родитеља, бака и дека, за објавом рата њиховој деци и унуцима који, као некоћ славни преци на Газиместану, данас бране Устав и државу од Узурпатора.
Сваки тоталитаризам је полазио од премисе да вођа и држава коју он присваја и персонификује имају апсолутни примат над појединачном породицом, па је, у аутократијама и диктатурама, традиционални ауторитет родитеља мењан ауторитетом (једине) партије. Зато је у историји тоталитарних режима била честа пракса да вођа и партија позивају децу да контролишу, шпијунирају, па чак и пријављују своје родитеље, али не и да родитеље подстичу да се окрену против сопствене деце и гуше њихов бунт.
„Родитељи на Ушћу – деца на Теразијама“. Тако је гласио носећи наслов на првој страни „Борбе“ (ономад слободних, а у међувремену „убијених“, новина…), за коју сам извештавао са деветомартовских и последеветомартовских демонстрација 1991. године.
„Нећемо дозволити да снаге безумља и хаоса руше државу када је српски народ у опасности“, претиле су тада, пре 35 година, Милошевићеве скутоноше. А ондашњи портпарол, а данашњи председник СПС-а и актуелни министар полиције, те је 1991, говорећи о деветомартовским гибањима, први у српском политичком вокабулару, употребио синтагму „револуционарна опозиција“ као заједнички именилац за све политичке снаге у Србији које, наводно, „траже власт без избора“.
Из тих дана и ноћи када су најстарију новинску кућу на Балкану чували „специјалци“, а државну телевизију, од њених ТВ-претплатника, бранио непробојни бедем народне милиције, и типични исечак из репертоара тадашњег уредника најтиражнијег београдског дневника: “Наоружани колтовима, секирама, мочугама, бодежима, моткама и, пре свега, мржњом и разбојништвом, бојовници Вука Драшковића и изманипулисане јуноше, охрабрени страним подгревањем и инспирисани калашњиков-демократијом хадезеоваца, извели су мрачни стампедо усред главног града Југославије“ (видети више у мом тексту: Родитељи (баке, деке и остале „патриоте“) на Ушћу — деца (унуци, опозиција и други „издајници“) на Теразијама, “Борба”, 9.3.1994).
Елем, већ виђено. Ништа ново и оригинално није смислио фалсификат Духа Са (Тупом) Секиром, да се не наљути стрип јунак мог детињства Загор Те-Неј (на језику Алгонкин Индијанаца, „дух са секиром који хода“), осведочени миротворац, борац за правду и заштитник индијанских мањина у Дарквудској шуми.
„Слоба Слобода“ је своје присташе, у марту 1991, послао да, против деце, митингују чак на Ушћу, а „деци“ (младима, студентима, средњошколцима, опозицији, али и вечном Браниславу Лечићу и Жарку Јокановићу) за извођење „свилене еволуције“ оставио Теразије.
Дух Са Тупом Секиром (ДСТС), пак, за своје је „маторце“ и стармале који хоће да уче, на 17 месеци, а можда и на дужи рок, резервисао Ћаци(ме)стан. Јер, као што, у лајву, на Дворској ТВ Тровачници, сабра у језгровиту мисао: „Покушали су не само да поделе наше породице, не само да одвоје децу од родитеља, већ и децу и родитеље од бака и дека. Покушали су да сруше све наше вредности. Хоћу да вама, пензионерима, пренесем једну посебну поруку. Чак и када дођу да вас уцењују, немој, бако, немој, децо, немој, мајко, немој, оче. Ви свима само реците, и да знате да то чините: својим гласом за „Уједињену Србију“ штитите и чувате своје унуке и праунуке и њихову будућност, гарантујете будућност њима, не само себи већ и њима, својој деци, својим будућим поколењима и својим праунуцима!?“
(За неупућене, исти тај Дух, исту ту децу којој обећава будућност, од половине новембра 2024. до данас, на десетине пута, назвао је: „Усташе. Фашисти. Нацисти. Терористи. Лопуже. Талибани. Убице. Страни плаћеници. Вође обојене револуције. Ратници хибридног рата против Србије. Рушиоци државе. Рушитељи уставног поретка…“)
У много наврата је ДСТС и раније, током незаконите „преурањене“ функционерске кампање коју је водио почев од првог страначког митинга уочи последњег Видовдана, па цело лето испод шатри и између певаљки, па потом и после расписивања избора 9. септембра, понављао тврдњу о наводном „окретању деце против родитеља“, импутирајући некаквим спољним, али пре свега, унутрашњим „непријатељима“ да им је план да „разоре српску породицу“ и да убеде децу како „њихови родитељи нису њихови родитељи“, односно да изазову побуну деце против родитеља, бака и дека.
Две недеље пре избора, откако је пласирао оно своје зачикавање типа „када ја, у недељу, 25. октобра, у девет увече, саопштим(о) резултате избора, хајде да видимо ко то неће да призна“, Дух грађанина Аце Србина импутира свима онима који се јавно опиру оваквој врсти најављивања „свршеног чина“ да заправо – хоће насиље, нереде и кане да изазову грађански рат.
Уз латентну инверзију стварности, односно јавно подметање противницима да они раде све те ружне ствари, које, у стварности, највећма чине управо његови лојалисти.
Тај пропагандни „преклапача – поклапача“ пресинг подразумева да се свако нечовештво или инцидент које почине његови професионални батинаши, дежурне лопуже и унајмљени провокатори, одмах поклопи инсценирањем псеудодогађаја у коме, на крају крајева, он, Дух лично, бива једина и највећа жртва јерсе, као, цео свет уротио против њега мученика и праведника.
Тренутно је „у моди“ кампања против студената и њихових представника којима, од закона одрођени, парадржавни врх импутира „насиље над женама“, док на дневном нивоу гледамо насиље које долази управо са те парадржавне стране, у којима учествују чак и највиши функционери власти која показује да нема намеру да одступи чак ни пред, све извеснијим, изборним поразом.
Независна Држава Ћацистан (Ен-Де-Ћа), све подељенија „уједињена Србија“, аболиција за непознат број његових најближих сарадника оптужених и(ли) осуђених за најтежа кривична дела и Дух Троглаве Аждаје Узурпатора Све Три Гране Власти најважније су тековине које су остале иза његове четрнаестипогодишње владавине. Шта више, сада као обичан грађанин под фразеонимом „Србија Побеђује“, али и име и презиме и први на листи и кандидат за премијера листе „Александар Вучић – Уједињена Србија (УС)“ прети да ће, ако „У-Се и у своје кљусе“ победи на изборима, да „свира крај студентима, факултетима, тужилаштву и правосуђу“?!
И све то, Боже му опрости, „својим животом гарантује“?!
Пошто је, претходно, из воћњака приватне хацијенде, „обавио дуел“ са сликом првог на Студенској листи (СЛ) и каменом за купус, са таласа Дворске ТВ Тровачнице поново збори о својој величанственој победи над некаквом „обојеном револуцијом“ и завером белосветске „НГО хидре“.
У колумни „Окрену се Хасе посљедњи пут“ (цвијетинмиливојевиц.блогспот.цом, 27.9.2026) писао сам о томе како су ухођење, денунцијација, потказивање, проказивање, шпијунирање властитих грађана – били важан инструмент репресивног система у то „златно“, мирно, предратно доба Немачке, од доласка националсоцијаста на власт, 1933, па до 1939. године.
Гестапо и полиција могли су, након 23. марта 1933. и доношења Закона о преносу овлашћења (Ермäцхтигунгсгесетз), да поступају против грађанина и само зато што је, на пример: критиковао Хитлера, причао против режима, ширио „непријатељске“ гласине, одржавао везе са забрањеним политичким организацијама, помагао некоме ко је био противник режима или, просто, није поздрављао са „Хеил Хитлер“.
Нацистички “Вöлкисцхер Беобацхтер” (Народни посматрач) је јавно прозивао и стигматизовао, дехуманизовао и таргетовао, између осталих и једног Мана, и Ајнштајна, Рудолфа Олдена, Хајнеа, Ериха Менделсона и друге, што се завршило њиховим јавним проказивањем, потискивањем из јавног живота, репресијом против њих и одузимањем немачког држављанства и коначном емиграцијом.
Данас, уместо традиционалног „агента који прати човека“, дигитални ухода или нападач може, у сваком тренутку, да види оно што види и сам корисник телефона или неког другог дигиталног уређаја — поруке, фотографије, контакте, документе и активности на уређају, као и да компромитује све те податке.
А све то ради – како су то, у свом прошлогодишњем извештају о Србији, саопштили УН експерти – „систематске кампање дискредитовања бранилаца људских права, посматрача избора и новинара, уз координисане медијске нападе, надзор и криминализацију”.
ГОСИ (“Гледалачко-обавештајна служба Информера”) је назив који је сам Дворски Вучићоид дао, наводно сопственој, мрежи извора за прикупљање и достављање информација и дезинформација, а посебно денунцијантних материјала о политичким противницима и критичарима режима Аце Србина, грађанским активистима и студентском покрету, после којих “притиска”, полицију, безбедносне агенције, тужилаштва да “предузму мере” против лица која је ГОСИ, као парабезбедносна самослужба, већ таргетовала, а најчешће му и“пресудила”.
Републичка изборна комисија (РИК) Србије је утврдила да се на збирној листи за парламентарне изборе 25. октобра налази 18, од тога најмање половина сателитских и тројанских, дакле лажних, изборних листи.
Могућност (бар на папиру) да бира има укупно 6.450.523, минус неколико десетина хиљада наших држављана из младе емиграције којима ће то, вољом Духа Са Тупом Секиром, бити онемогућено.
Грађанин Ацо Србин, ни две недеље након што је добровољно одступио са места председника Републике, не кани да, као легални оснивач и врховни командант Независне Државе Ћацистан, угаси ту парадржавну и парамилитарну творевину на окупираном делу територије Републике Србије. Напротив, све гласније се, уз нескривену претњу, хвали да је то била његова стратешка војна визија, његова „Мажино линија“, за наводну одбрану државе од њене младости, претпрошлога пролећа!
… А како се, подсећања ради, пред Нирнбершким судом, бранио дугогодишњи главни уредник нацистичког листа „Вöлкисцхер Беобацхтер“ (и један од важнијих идеолога НСДАП, па чак и доцнији „министар за окупиране источне територије“) Алфред Росенберг? Безуспешно је покушао да се дистанцира од практичног спровођења злодела, негирајући властиту улогу и моћ и пребацујући кривицу на друге високопозициониране нацисте.
Цвијетин Миливојевић
