„Gomila je poslušno stado koje se nikada ne bi moglo lišiti gospodara…
Često je sam vođ prvo bio vođen. On sam bio je hipnotisan nekom idejom, kojoj je potom postao apostol. Onda ga je osvojila tako da je sve što je van nje iščezlo i tako da mu sva suprotna mišljena izgledaju zabluda i predrasuda…
Vođe često nisu ljudi misaoni, ali su ljudi od akcije. Oni obično nisu vidoviti, pošto predviđanje uopšte vodi ka sumnji i sputava rad. Oni se regrutuju poglavito iz redova živčanih, razdražljivih, duševno poluobolelih, koji dodiruju granice ludila. Ma kako da je apsurdna ideja koju oni brane ili cilj kojem teže, svako se razlaganje otupi spram njihova ubeđenja. Prezrenje i progon njih ne dotiču, i samo ih više draže. Lični interes, porodica – sve se žrtvuje. I sam nagon ka samoodržanju kod njih je uništen toliko da jedina nagrada koju oni žele da dobiju jeste da postanu mučenici…“ (Gistav le Bon, „Psihologija gomile“, 1895. godine)
U danima kada raspojasani vučićodi, zakonima i REM-u uprkos, infuziju „jedine istine“ direktno u otvoreni mozak – sve po obrascima i pod sloganima nacionalsocijalističke propagande u Nemačkoj, iz vremena kada je, legalno i legitimno, voljom nemačkog naroda i dvotrećinskom podrškom parlamenta, kancelar unapređen u Firera – sipaju povazdan, preteći da nam posla i hleba („Arbeit und Brot“) i puta ka slobodi („Zur Freiheit“) nema i neće biti ako ne zaokružimo politiku „Ein Volk, ein Reich, ein Führer!“ („Jedan narod, jedno carstvo, jedan vođa!”), jer je „Unsere letzte Hoffnung“ („Naša poslednja nada“) – AV!
U danima kada, takoreći v.d. Firerka (predsednica raspuštene Skupštine pod državnim udarom, v.d. predsednica Republike, v.d. vrhovna komandantkinja u ratu i miru, v.d. prinudnog upravnika beogradskog odbora i potpredsednica celog Esenesa), predsedničkim, valjda, dekretima priopćava da je „Studentska lista najveća prevara u političkoj istoriji Srbije“, a predstavnici SL „nasilnici nad ženama“…
U danima kada patrijarh srpski, sa (predizborne?) liturgije u dalekoj Australiji, srpskim državljanima iz dijaspore kojima je režim uzaptio njihovo pravo da biraju, poručuje da „iza svakog neprijatelja hrišćanskog naroda stoji onaj koji je neprijatelj Hristov, a to je nečastivi“ i da je „đavo taj koji je protiv ljubavi, protiv praštanja, protiv jedinstva i zagrljaja braće i sestara“, te da „onda kad mi hoćemo da budemo Hristovi, on hoće da se međusobno svađamo“… Uz nagradno pitanje: Ko je ovde Nečastivi?
E, baš tih listopadnih dana, građanin Aco Srbin, a.k.a. po samotitulisanju “Srbija Pobeđuje”, nosilac liste nazvane po njegovom građanskom imenu i prezimenu, posegnuo je, u ime svoje “Ujedinjene Srbije” (US), ali i neovlašćeno, u ime svih roditelja, baka i deka, za objavom rata njihovoj deci i unucima koji, kao nekoć slavni preci na Gazimestanu, danas brane Ustav i državu od Uzurpatora.
Svaki totalitarizam je polazio od premise da vođa i država koju on prisvaja i personifikuje imaju apsolutni primat nad pojedinačnom porodicom, pa je, u autokratijama i diktaturama, tradicionalni autoritet roditelja menjan autoritetom (jedine) partije. Zato je u istoriji totalitarnih režima bila česta praksa da vođa i partija pozivaju decu da kontrolišu, špijuniraju, pa čak i prijavljuju svoje roditelje, ali ne i da roditelje podstiču da se okrenu protiv sopstvene dece i guše njihov bunt.
„Roditelji na Ušću – deca na Terazijama“. Tako je glasio noseći naslov na prvoj strani „Borbe“ (onomad slobodnih, a u međuvremenu „ubijenih“, novina…), za koju sam izveštavao sa devetomartovskih i posledevetomartovskih demonstracija 1991. godine.
„Nećemo dozvoliti da snage bezumlja i haosa ruše državu kada je srpski narod u opasnosti“, pretile su tada, pre 35 godina, Miloševićeve skutonoše. A ondašnji portparol, a današnji predsednik SPS-a i aktuelni ministar policije, te je 1991, govoreći o devetomartovskim gibanjima, prvi u srpskom političkom vokabularu, upotrebio sintagmu „revolucionarna opozicija“ kao zajednički imenilac za sve političke snage u Srbiji koje, navodno, „traže vlast bez izbora“.
Iz tih dana i noći kada su najstariju novinsku kuću na Balkanu čuvali „specijalci“, a državnu televiziju, od njenih TV-pretplatnika, branio neprobojni bedem narodne milicije, i tipični isečak iz repertoara tadašnjeg urednika najtiražnijeg beogradskog dnevnika: “Naoružani koltovima, sekirama, močugama, bodežima, motkama i, pre svega, mržnjom i razbojništvom, bojovnici Vuka Draškovića i izmanipulisane junoše, ohrabreni stranim podgrevanjem i inspirisani kalašnjikov-demokratijom hadezeovaca, izveli su mračni stampedo usred glavnog grada Jugoslavije“ (videti više u mom tekstu: Roditelji (bake, deke i ostale „patriote“) na Ušću — deca (unuci, opozicija i drugi „izdajnici“) na Terazijama, “Borba”, 9.3.1994).
Elem, već viđeno. Ništa novo i originalno nije smislio falsifikat Duha Sa (Tupom) Sekirom, da se ne naljuti strip junak mog detinjstva Zagor Te-Nej (na jeziku Algonkin Indijanaca, „duh sa sekirom koji hoda“), osvedočeni mirotvorac, borac za pravdu i zaštitnik indijanskih manjina u Darkvudskoj šumi.
„Sloba Sloboda“ je svoje pristaše, u martu 1991, poslao da, protiv dece, mitinguju čak na Ušću, a „deci“ (mladima, studentima, srednjoškolcima, opoziciji, ali i večnom Branislavu Lečiću i Žarku Jokanoviću) za izvođenje „svilene evolucije“ ostavio Terazije.
Duh Sa Tupom Sekirom (DSTS), pak, za svoje je „matorce“ i starmale koji hoće da uče, na 17 meseci, a možda i na duži rok, rezervisao Ćaci(me)stan. Jer, kao što, u lajvu, na Dvorskoj TV Trovačnici, sabra u jezgrovitu misao: „Pokušali su ne samo da podele naše porodice, ne samo da odvoje decu od roditelja, već i decu i roditelje od baka i deka. Pokušali su da sruše sve naše vrednosti. Hoću da vama, penzionerima, prenesem jednu posebnu poruku. Čak i kada dođu da vas ucenjuju, nemoj, bako, nemoj, deco, nemoj, majko, nemoj, oče. Vi svima samo recite, i da znate da to činite: svojim glasom za „Ujedinjenu Srbiju“ štitite i čuvate svoje unuke i praunuke i njihovu budućnost, garantujete budućnost njima, ne samo sebi već i njima, svojoj deci, svojim budućim pokolenjima i svojim praunucima!?“
(Za neupućene, isti taj Duh, istu tu decu kojoj obećava budućnost, od polovine novembra 2024. do danas, na desetine puta, nazvao je: „Ustaše. Fašisti. Nacisti. Teroristi. Lopuže. Talibani. Ubice. Strani plaćenici. Vođe obojene revolucije. Ratnici hibridnog rata protiv Srbije. Rušioci države. Rušitelji ustavnog poretka…“)
U mnogo navrata je DSTS i ranije, tokom nezakonite „preuranjene“ funkcionerske kampanje koju je vodio počev od prvog stranačkog mitinga uoči poslednjeg Vidovdana, pa celo leto ispod šatri i između pevaljki, pa potom i posle raspisivanja izbora 9. septembra, ponavljao tvrdnju o navodnom „okretanju dece protiv roditelja“, imputirajući nekakvim spoljnim, ali pre svega, unutrašnjim „neprijateljima“ da im je plan da „razore srpsku porodicu“ i da ubede decu kako „njihovi roditelji nisu njihovi roditelji“, odnosno da izazovu pobunu dece protiv roditelja, baka i deka.
Dve nedelje pre izbora, otkako je plasirao ono svoje začikavanje tipa „kada ja, u nedelju, 25. oktobra, u devet uveče, saopštim(o) rezultate izbora, hajde da vidimo ko to neće da prizna“, Duh građanina Ace Srbina imputira svima onima koji se javno opiru ovakvoj vrsti najavljivanja „svršenog čina“ da zapravo – hoće nasilje, nerede i kane da izazovu građanski rat.
Uz latentnu inverziju stvarnosti, odnosno javno podmetanje protivnicima da oni rade sve te ružne stvari, koje, u stvarnosti, najvećma čine upravo njegovi lojalisti.
Taj propagandni „preklapača – poklapača“ presing podrazumeva da se svako nečoveštvo ili incident koje počine njegovi profesionalni batinaši, dežurne lopuže i unajmljeni provokatori, odmah poklopi insceniranjem pseudodogađaja u kome, na kraju krajeva, on, Duh lično, biva jedina i najveća žrtva jerse, kao, ceo svet urotio protiv njega mučenika i pravednika.
Trenutno je „u modi“ kampanja protiv studenata i njihovih predstavnika kojima, od zakona odrođeni, paradržavni vrh imputira „nasilje nad ženama“, dok na dnevnom nivou gledamo nasilje koje dolazi upravo sa te paradržavne strane, u kojima učestvuju čak i najviši funkcioneri vlasti koja pokazuje da nema nameru da odstupi čak ni pred, sve izvesnijim, izbornim porazom.
Nezavisna Država Ćacistan (En-De-Ća), sve podeljenija „ujedinjena Srbija“, abolicija za nepoznat broj njegovih najbližih saradnika optuženih i(li) osuđenih za najteža krivična dela i Duh Troglave Aždaje Uzurpatora Sve Tri Grane Vlasti najvažnije su tekovine koje su ostale iza njegove četrnaestipogodišnje vladavine. Šta više, sada kao običan građanin pod frazeonimom „Srbija Pobeđuje“, ali i ime i prezime i prvi na listi i kandidat za premijera liste „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija (US)“ preti da će, ako „U-Se i u svoje kljuse“ pobedi na izborima, da „svira kraj studentima, fakultetima, tužilaštvu i pravosuđu“?!
I sve to, Bože mu oprosti, „svojim životom garantuje“?!
Pošto je, prethodno, iz voćnjaka privatne hacijende, „obavio duel“ sa slikom prvog na Studenskoj listi (SL) i kamenom za kupus, sa talasa Dvorske TV Trovačnice ponovo zbori o svojoj veličanstvenoj pobedi nad nekakvom „obojenom revolucijom“ i zaverom belosvetske „NGO hidre“.
U kolumni „Okrenu se Hase posljednji put“ (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 27.9.2026) pisao sam o tome kako su uhođenje, denuncijacija, potkazivanje, prokazivanje, špijuniranje vlastitih građana – bili važan instrument represivnog sistema u to „zlatno“, mirno, predratno doba Nemačke, od dolaska nacionalsocijasta na vlast, 1933, pa do 1939. godine.
Gestapo i policija mogli su, nakon 23. marta 1933. i donošenja Zakona o prenosu ovlašćenja (Ermächtigungsgesetz), da postupaju protiv građanina i samo zato što je, na primer: kritikovao Hitlera, pričao protiv režima, širio „neprijateljske“ glasine, održavao veze sa zabranjenim političkim organizacijama, pomagao nekome ko je bio protivnik režima ili, prosto, nije pozdravljao sa „Heil Hitler“.
Nacistički “Völkischer Beobachter” (Narodni posmatrač) je javno prozivao i stigmatizovao, dehumanizovao i targetovao, između ostalih i jednog Mana, i Ajnštajna, Rudolfa Oldena, Hajnea, Eriha Mendelsona i druge, što se završilo njihovim javnim prokazivanjem, potiskivanjem iz javnog života, represijom protiv njih i oduzimanjem nemačkog državljanstva i konačnom emigracijom.
Danas, umesto tradicionalnog „agenta koji prati čoveka“, digitalni uhoda ili napadač može, u svakom trenutku, da vidi ono što vidi i sam korisnik telefona ili nekog drugog digitalnog uređaja — poruke, fotografije, kontakte, dokumente i aktivnosti na uređaju, kao i da kompromituje sve te podatke.
A sve to radi – kako su to, u svom prošlogodišnjem izveštaju o Srbiji, saopštili UN eksperti – „sistematske kampanje diskreditovanja branilaca ljudskih prava, posmatrača izbora i novinara, uz koordinisane medijske napade, nadzor i kriminalizaciju”.
GOSI (“Gledalačko-obaveštajna služba Informera”) je naziv koji je sam Dvorski Vučićoid dao, navodno sopstvenoj, mreži izvora za prikupljanje i dostavljanje informacija i dezinformacija, a posebno denuncijantnih materijala o političkim protivnicima i kritičarima režima Ace Srbina, građanskim aktivistima i studentskom pokretu, posle kojih “pritiska”, policiju, bezbednosne agencije, tužilaštva da “preduzmu mere” protiv lica koja je GOSI, kao parabezbednosna samoslužba, već targetovala, a najčešće mu i“presudila”.
Republička izborna komisija (RIK) Srbije je utvrdila da se na zbirnoj listi za parlamentarne izbore 25. oktobra nalazi 18, od toga najmanje polovina satelitskih i trojanskih, dakle lažnih, izbornih listi.
Mogućnost (bar na papiru) da bira ima ukupno 6.450.523, minus nekoliko desetina hiljada naših državljana iz mlade emigracije kojima će to, voljom Duha Sa Tupom Sekirom, biti onemogućeno.
Građanin Aco Srbin, ni dve nedelje nakon što je dobrovoljno odstupio sa mesta predsednika Republike, ne kani da, kao legalni osnivač i vrhovni komandant Nezavisne Države Ćacistan, ugasi tu paradržavnu i paramilitarnu tvorevinu na okupiranom delu teritorije Republike Srbije. Naprotiv, sve glasnije se, uz neskrivenu pretnju, hvali da je to bila njegova strateška vojna vizija, njegova „Mažino linija“, za navodnu odbranu države od njene mladosti, pretprošloga proleća!
… A kako se, podsećanja radi, pred Nirnberškim sudom, branio dugogodišnji glavni urednik nacističkog lista „Völkischer Beobachter“ (i jedan od važnijih ideologa NSDAP, pa čak i docniji „ministar za okupirane istočne teritorije“) Alfred Rosenberg? Bezuspešno je pokušao da se distancira od praktičnog sprovođenja zlodela, negirajući vlastitu ulogu i moć i prebacujući krivicu na druge visokopozicionirane naciste.
Cvijetin Milivojević
