Nije baš dugo trajala euforija kada se pogleda fudbalski klub Partizan i stvari koje se dešavaju u Humskoj ulici. Dugo je slavni klub kuburio sa upravom koja mu je urušavala i ugled i ništa manje finansije, a nije oglašavala nigde i izlazila je u javnost samo o godišnjicama i praznicima.
Miloš Vazura i Milorad Vučelić su povremeno delovali kao da su napravili utvrđenje i džakove punjene peskom i ušančili se u kancelarije i fotelje dok se oko njih sve ruši.
Sada Partizan ima nešto drugačiju situaciju. Članovi Privremenog organa pojavljuju na televizijama i po medijima gotovo svakodnevno.
Šta je isto, a šta drugačije nego kod Vučelića i Vazure?
Predrag Mijatović, Rasim Ljajić i Danko Lazović su se kao najistaknutiji uhvatili u koštac sa desetinama miliona duga i drugim egzistencijalnim nedaćama kluba.
U poslednja dva meseca trude se da redovno obaveštavaju navijače svog kluba o tome šta se u njemu dešava, uglavnom ponavljajući slične stvari. Kao što ne valja zatvorenost ili ono što su radili Vučelić i Vazura, nije dobro ni ovo što se sada dešava.
Partizanova situacija je teška, ne toliko zbog jedne loše uprave, koliko zbog jednog čoveka iznad njih. I teško da će se tu bilo šta realno pomeriti s mrtve tačke dok se širi društveni kontekst ne promeni.
Šta se onda suštinski promenilo ako nova uprava ne može ni da spomene koren problema oličen u političkoj i društvenoj podeli i interesima jednog čoveka, Aleksandra Vučića, i jedne stranke?
Praktično ništa. Vučićevo ime je među klubovima kao ime Lorda Voldemora iz Harija Potera. Ne izgovara se. Osim ako mu ne služiš i ako ga ne hvališ. U tom smislu je bilo unapred jasno da novi upravljački trio Partizana neće moći da izlazi iz okvira u kom su bili i Vučelić i Vazura.
Vučić kao Lord Voldemor – ne spominješ mu ime ako mu ne služiš
Da slučajno nekom nije palo na pamet da kritikuje vlast. Dok god je tako, Partizan, ili bilo ko drugi, ko ne sme da digne glas, biće talac jednog duboko poremećenog režima kom su stubovi korupcija, drugarski i bratski interesi, laži i ponižavanje građana. Džaba tu veličina imena Peđe Mijatovića, neće ništa promeniti za Partizan, a pokvariće svoju sliku u očima navijača kluba koji voli.
Sve ovo trenutnu upravu donekle čini sličnom onoj prethodnoj, a već to je razlog za nestrpljenje i nervozu „grobara“. Nije toliki problem ni priča Mijatovića i Ljajića o otpuštanjima i rezovima, koliko ta simbolična veza nove i stare uprave u odnosu prema SNS.
Kad izađete u javnost i kažete da „niste čarobnjak i nemate magični štapić, ali hoćete da pomognete Partizanu“, navijači će isprva da poveruju. Tako je bilo pre dva meseca.
Odmah su, posle dugog bojkota, navijači došli i skoro napunili stadion za meč sa Čukaričkim, bilo je dvadesetak hiljada ljudi. Već sada se taj broj osipa jer se i početno poverenje brzo splasnulo.
Simbolična veza članova Privremenog organa u Partizanu i ne diranja u Vučića i njegovu vlast je u međuvremenu podebljana Mijatovićevom posetom režimskim propagandnim glasilima koje „grobari“ takođe vide kao deo problema crno-belih. Preveliki je Mijatović bio igrač da bi na takvim mestima služio kao dekor.
Premalo je vremena prošlo dok se to nije desilo, što će mnogi koji bodre Partizan figurativno da vide kao žuti, ako ne i kao crveni karton.
Tačno je da bi svaka zemlja trebalo da bude dovoljno slobodna, pa da svako može da bira gde će da ide da gostuje, samo što smo ovde do koske podeljeni međusobno po svim mogućim šavovima.
Partizan i Mijatović hodaju po žici između dodvoravanja vlasti i besa navijača
Tu vam one klupske podele Zvezde i Partizana dođu još i kao boza. Mijatović, Ljajić i ostala zvučna imena poput Milke Forcan, pompezno najavljivani kao oni koji će pomoći Partizanu vrlo brzo su tako počeli da iritiraju sopstvene navijače.
Pričaju o otkazima, o dugovima koje je stvorila bivša uprava, ali onda apeluju „nemojte da se bavimo politikom na stadionu“, čitaj u prevodu: „Nemojte da vređate Vučića“, kog je takođe više puta spomenuo i sam Mijatović.
Pa ne ide to zajedno u glavi prosečnog navijača, bar ne u okolnostima u kojima uslovi nisu isti za sve i gde se politika bavi tobom ko god bio i šta god radio. Neko ti uzima iz džepa svakog dana, a ti treba da ćutiš.
Ili još gore, uzme ti i život na nekoj železničkoj stanici i nikom ništa, jer je sve spin i igrokaz. U tom igrokazu od zemlje su se sada na vidljivoj poziciji našli i Mijatović i Lazović, pa im neće biti lako da balansiraju na ivici između onoga što svakog dana osećaju navijači njihovog kluba i jasne pretnje koja se svima svakog dana nadvija nad glavom – nadstrešnicom sa Andrićevog venca.
Tekst: Nova.rs
