Za ljude koji ne žive u Vojvodini, a posebno u južnom Banatu, možda najpre treba objasniti otkud uopšte tolika šuma u predelu koji se zove peščara i zašto Pančevci ovih dana gledaju snimke požara sa osećajem kao da im pred očima nestaje deo sopstvenog života?

Deliblatska peščara nije obična šuma, nije samo izletište, niti samo rezervat prirode koji pominjemo kada govorimo o retkim biljnim i životinjskim vrstama. Ona je neobičan deo istorije, prirode i ljudskog rada usred ravnice. Nekadašnji pokretni pesak južnog Banata ozbiljno je ugrožavao okolna naselja i poljoprivredne površine, a vekovima dug proces njegovog obuzdavanja stvorio je pejzaž kakav danas poznajemo. Sistematsko pošumljavanje počelo je početkom 19. veka, sadnjom vegetacije koja je vezivala pesak, pa je nekada gotovo pust predeo postepeno pretvoren u jedinstven mozaik šuma, stepa i peščarskih staništa.

Specijalni rezervat prirode Deliblatska peščara, prostire na oko 35.000 hektara. U njemu je zabeleženo više od 900 biljnih vrsta, među njima brojne retke i zaštićene vrste, a predstavlja i utočište  za ugrožene životinjske vrste i ptice grabljivice. Šumski masiv usred izrazito poljoprivrednog pejzaža Vojvodine ima ogromnu ekološku vrednost. Zato, kada kažemo da gori Deliblatska peščara, ne govorimo samo o hektarima izgorelog drveća. Govorimo o ekosistemu koji je nastajao vekovima, o nečemu što se ne može kupiti, ponovo izgraditi nameštenim tenderom niti vratiti jednom sezonom pošumljavanja. A za Pančevce gori i više  od toga. Čardak je teško objasniti nekome ko tamo nikada nije bio. Generacije dece iz Pančeva i okoline odlazile su tamo na izlete, škole u prirodi i rekreativne nastave. 

Čardak nije pripadao samo đacima. Tamo su se godinama okupljali astronomi amateri, slikari, istoričari, sportska i kulturna društva, šetači i ljubitelji prirode. Čardak zato nije bio nekoliko paviljona usred šume. Bio je mesto susreta, odrastanja i uspomena. Mesto na kojem su mnoga deca prvi put prespavala bez roditelja, gledala zvezde, upoznavala prirodu, a kasnije tamo vodila svoju decu. Postoje mesta koja formalno pripadaju državi, preduzeću ili instituciji, a u stvarnosti pripadaju kolektivnom pamćenju jednog grada. Čardak je upravo takvo mesto. Zato su slike izgorelih objekata mnogi Pančevci doživeli gotovo kao vest da je izgorela neka zajednička porodična kuća.

Požar je zahvatio oko 1.700 hektara. Vatra se danima širila uz visoke temperature, suvu vegetaciju i vetar i približila se naseljima. Šumarak i Čardak su evakuisani, a u pojedinim trenucima najvažniji zadatak ljudi na terenu bio je da odbrane kuće. U gašenju učestvuju vatrogasci-spasioci, Vojska Srbije, radnici „Vojvodinašuma“, dobrovoljna vatrogasna društva, meštani i drugi ljudi na terenu. Njima pripada zahvalnost. Ljudi koji danima rade u dimu, vatri, prašini i pesku ne smeju biti meta ljutnje zbog slabosti sistema. Ali zahvalnost njima ne znači da rukovodstvo tog sistema treba osloboditi odgovornosti. Naprotiv.

Deliblatska peščara nije područje na kojem niko nije mogao da pretpostavi mogućnost velikog požara. Požari su njena poznata istorijska opasnost. Najteži u novijoj istoriji dogodio se 1996. godine, kada je požarom bilo zahvaćeno oko 3.600 hektara, a veliki požari zabeleženi su i 1973, 1990. i 2007. godine. Upravo zbog te opasnosti Peščara je ispresecana protivpožarnim putevima i prosecima koji bi trebalo da omoguće pristup i uspore širenje vatre. Zato pitanja o prevenciji nisu naknadna pamet: u kakvom su stanju bili protivpožarni putevi i proseci, koliko ih je bilo prohodno, da li je mehanizacija bila dovoljna, jesu li kapaciteti bili prilagođeni riziku i šta je urađeno pre požara, a ne tek kada je šuma već počela da gori? Na ta pitanja javnost zaslužuje dokumentovane odgovore, a ne fotografije funkcionera sa terena i štura politička saopštenja.

Posebno zabrinjava način na koji se u ovakvim krizama komunicira sa građanima. Izjava Ivana Tešića, direktora Šumskog gazdinstva „Banat“, u kojoj je, objašnjavajući promene vetra, upotrebio formulaciju o pravcu „sever-jug“, brzo je postala predmet podsmeha na društvenim mrežama. Ali ovde nije najvažniji lapsus niti nekoliko dana internet viceva. Ako neko učestvuje u upravljanju područjem od izuzetnog ekološkog značaja i obraća se javnosti usred požara ovakvih razmera, građani imaju pravo da očekuju precizne, stručne i razumljive informacije. Odgovornost rukovodilaca zato ne treba procenjivati samo na osnovu jednog viralnog snimka, već na osnovu onoga što je urađeno pre požara i tokom njega: kakvi su bili planovi zaštite, stanje infrastrukture, raspoloživa oprema i da li su odluke donošene blagovremeno i stručno. Ako se utvrde propusti, za njih neko mora odgovarati.

Isto važi i za informacije koje građani dobijaju. U požaru koji se brzo širi brojke se prirodno menjaju, ali upravo zato komunikacija mora biti jasnija, a ne neodređenija. Javnost mora znati gde su aktivna žarišta, šta je lokalizovano, šta još nije, koja naselja su ugrožena, kuda se vatra kreće i šta se očekuje narednih sati. Informacije u vanrednoj situaciji nisu PR, nego deo zaštite stanovništva. Po završetku intervencije javnosti treba predstaviti precizne podatke o zahvaćenoj površini, procenu štete i dalji plan sanacije. Hiljadu sedamsto hektara na papiru može biti samo broj. Tek kada se vidi šta je izgorelo, postaje jasno šta smo izgubili.

A onda su se oglasili studenti Pančeva i pozvali građani da se organizuju i prikupe donacije za vatrogasce i heroje na terenu. Možda najvažnija slika ovog požara neće biti samo ona koju ćemo pamtiti po vatri, već i fotografije platoa gradskog parka zatrpane flašama vode, kesama, paketima hrane i sanitetskim materijalom. Na poziv studenata i zborova građana pomoć za vatrogasce, dobrovoljce i ljude na požarištu počela je da stiže odmah. Već u prvih pola sata količina donacija bila je neverovatna. Akcija je prvobitno trebalo da traje svega nekoliko sati, ali je odziv građana bio toliki da su aktivisti ostali na mestu prikupljanja od devet ujutru do devet uveče. Danas se pomoć više ni ne čeka da se nakupi: otprema se približno na svaka dva sata. Voda, hrana, sanitetski materijal i sve drugo što ljudima na terenu može da zatreba neprekidno pristižu, razvrstavaju se i odmah šalju dalje.

Pančevo nije jedino. Organizovali su se studenti, zborovi i građani i u mnogim drugim gradovima i selima. Pomoć se prikuplja u velikim količinama i prevozi prema požarištu, a akcije će biti nastavljene jer će i potreba za pomoći trajati. Prognoze ne dozvoljavaju opuštanje jer vanredna situacija neće nestati preko noći, a prava procena posledica tek predstoji.

U vremenu u kojem se često govori da smo postali ravnodušni, posvađani i zatvoreni svako u svoj mali svet, dovoljno je pogledati ono što se dogodilo u Pančevu. Ljudi su dolazili i donosili koliko god su mogli: neko paket vode, neko nekoliko kesa, neko pun automobil. Niko nije morao da ih nagovara. Pomoć se jednostavno podrazumeva.Dok su vatrogasci, meštani i dobrovoljci na požarištu, ljudi u gradu želeli su da znaju samo jedno: šta im još treba?

Pre više od dva veka ljudi su počeli da sade na ovom pesku kako bi ga obuzdali. Generacije posle njih nastavile su taj posao. Neko je kopao, neko sadio, neko pravio proseke, neko podizao objekte na Čardaku, neko tamo vodio decu da upoznaju prirodu, neko proučavao ptice i biljke, a neko čitav radni vek proveo čuvajući šumu čija stabla neće dočekati da vidi odrasla. A onda nekoliko avgustovskih dana pokaže koliko brzo može da nestane ono za šta su bile potrebne decenije.

Kada se vatra konačno ugasi, posao neće biti završen. Moraće da se utvrdi stvarna ekološka šteta, napravi ozbiljan plan oporavka i odgovori na pitanje šta je zakazalo i šta mora biti drugačije pre narednog leta. Jer doći će i sledeće leto, i novi toplotni talas, i novi vetar. Odgovorna država nije ona koja svaku katastrofu naknadno proglasi nepredvidivom, već ona koja iz prethodne nešto nauči.

Do tada ljudi ostaju na terenu, vatrogasci gase, meštani čuvaju kuće, studenti i zborovi organizuju pomoć, a građani donose sve što mogu. I možda upravo u toj slici, među paketima vode i hrane, ljudima koji ih razvrstavaju i vozilima koja u pravilnim razmacima kreću prema požarištu, postoji nešto što vatra ipak nije uspela da spali: solidarnost.
Peščari će trebati godine, a ponegde i decenije, da zaleči svoje rane. Na nama je da ne dozvolimo da zajedno sa šumom izgori i odgovornost. Jer ono što su generacije pre nas stvarale dva veka, naša generacija nema pravo da uništava.

Dok su goreli Deliblatska peščara, Ibarska klisura i druga područja Srbije, dok su ljudi evakuisani, a vatrogasci danima ostajali na terenu, predsednik naše države domaćim požarima nije posvetio baš nikakvu pažnju Kao da ih nije ni bilo. Istovremeno je pred Palatom „Srbija“ svečano dočekao vatrogasce koji su se vratili iz Španije. Niko ne spori ni njihovu hrabrost ni značaj pomoći drugoj zemlji. Ali teško je ne primetiti kontrast: za kamere i svečani doček onih koji su gasili požare hiljadama kilometara daleko bilo je vremena i resursa, dok su kod kuće gorele šume, kuće bile ugrožene, a Deliblatska peščara gubila stotine a potom mnogo više od hiljadu hektara.

Ni uloga javnog servisa ne sme ostati izvan ove priče. RTS jeste objavljivao informacije o požarima, ali kod katastrofe ovakvih razmera nije dovoljno da vest postoji negde u programu ili na portalu. Javni servis ima posebnu obavezu da građanima tokom vanredne situacije kontinuirano, vidljivo i precizno objašnjava šta se događa, gde je opasnost, kakve su razmere požara i šta ljudi treba da znaju. Kada gori prirodno dobro od nacionalnog značaja i kada su ugrožena naselja, to nije jedna od vesti. To mora biti jedna od glavnih tema svakog dana.

Možda najupečatljiviji simbol raskoraka između države i onoga što se tih dana događalo na terenu stigao je 8. avgusta iz Belegiša. Dok je Deliblatska peščara još gorela, vatrogasci i dobrovoljci ostajali na požarištu, a građani širom Vojvodine prikupljali vodu, hranu i sanitetski materijal, predsednik Republike pojavio se na okupljanju na kome je dočekan ovacijama i skandiranjem „Aco Srbine“. Nije sporno pravo predsednika da prisustvuje javnom događaju. Sporan je prizor i poruka koju šalje: zemlja danima gori, jedan od njenih najvrednijih rezervata nestaje u plamenu, ljudi ne spavaju pokušavajući da ga odbrane, a sa vrha države ne stiže ni približno ona vrsta prisustva, zabrinutosti i mobilizacije kakvu bi razmere nesreće nalagale. U takvom trenutku veselje i skandiranje ne izgledaju samo neukusno. Izgledaju kao slika dve Srbije koje istog dana žive dve potpuno različite stvarnosti.

U jednoj se podižu flaše i skandira predsedniku. 

U drugoj se flaše vode pakuju u automobile i voze ljudima koji gase Peščaru.

dr Slavica Plavšić