За људе који не живе у Војводини, а посебно у јужном Банату, можда најпре треба објаснити откуд уопште толика шума у пределу који се зове пешчара и зашто Панчевци ових дана гледају снимке пожара са осећајем као да им пред очима нестаје део сопственог живота?
Делиблатска пешчара није обична шума, није само излетиште, нити само резерват природе који помињемо када говоримо о ретким биљним и животињским врстама. Она је необичан део историје, природе и људског рада усред равнице. Некадашњи покретни песак јужног Баната озбиљно је угрожавао околна насеља и пољопривредне површине, а вековима дуг процес његовог обуздавања створио је пејзаж какав данас познајемо. Систематско пошумљавање почело је почетком 19. века, садњом вегетације која је везивала песак, па је некада готово пуст предео постепено претворен у јединствен мозаик шума, степа и пешчарских станишта.
Специјални резерват природе Делиблатска пешчара, простире на око 35.000 хектара. У њему је забележено више од 900 биљних врста, међу њима бројне ретке и заштићене врсте, а представља и уточиште за угрожене животињске врсте и птице грабљивице. Шумски масив усред изразито пољопривредног пејзажа Војводине има огромну еколошку вредност. Зато, када кажемо да гори Делиблатска пешчара, не говоримо само о хектарима изгорелог дрвећа. Говоримо о екосистему који је настајао вековима, о нечему што се не може купити, поново изградити намештеним тендером нити вратити једном сезоном пошумљавања. А за Панчевце гори и више од тога. Чардак је тешко објаснити некоме ко тамо никада није био. Генерације деце из Панчева и околине одлазиле су тамо на излете, школе у природи и рекреативне наставе.
Чардак није припадао само ђацима. Тамо су се годинама окупљали астрономи аматери, сликари, историчари, спортска и културна друштва, шетачи и љубитељи природе. Чардак зато није био неколико павиљона усред шуме. Био је место сусрета, одрастања и успомена. Место на којем су многа деца први пут преспавала без родитеља, гледала звезде, упознавала природу, а касније тамо водила своју децу. Постоје места која формално припадају држави, предузећу или институцији, а у стварности припадају колективном памћењу једног града. Чардак је управо такво место. Зато су слике изгорелих објеката многи Панчевци доживели готово као вест да је изгорела нека заједничка породична кућа.
Пожар је захватио око 1.700 хектара. Ватра се данима ширила уз високе температуре, суву вегетацију и ветар и приближила се насељима. Шумарак и Чардак су евакуисани, а у појединим тренуцима најважнији задатак људи на терену био је да одбране куће. У гашењу учествују ватрогасци-спасиоци, Војска Србије, радници „Војводинашума“, добровољна ватрогасна друштва, мештани и други људи на терену. Њима припада захвалност. Људи који данима раде у диму, ватри, прашини и песку не смеју бити мета љутње због слабости система. Али захвалност њима не значи да руководство тог система треба ослободити одговорности. Напротив.
Делиблатска пешчара није подручје на којем нико није могао да претпостави могућност великог пожара. Пожари су њена позната историјска опасност. Најтежи у новијој историји догодио се 1996. године, када је пожаром било захваћено око 3.600 хектара, а велики пожари забележени су и 1973, 1990. и 2007. године. Управо због те опасности Пешчара је испресецана противпожарним путевима и просецима који би требало да омогуће приступ и успоре ширење ватре. Зато питања о превенцији нису накнадна памет: у каквом су стању били противпожарни путеви и просеци, колико их је било проходно, да ли је механизација била довољна, јесу ли капацитети били прилагођени ризику и шта је урађено пре пожара, а не тек када је шума већ почела да гори? На та питања јавност заслужује документоване одговоре, а не фотографије функционера са терена и штура политичка саопштења.
Посебно забрињава начин на који се у оваквим кризама комуницира са грађанима. Изјава Ивана Тешића, директора Шумског газдинства „Банат“, у којој је, објашњавајући промене ветра, употребио формулацију о правцу „север-југ“, брзо је постала предмет подсмеха на друштвеним мрежама. Али овде није најважнији лапсус нити неколико дана интернет вицева. Ако неко учествује у управљању подручјем од изузетног еколошког значаја и обраћа се јавности усред пожара оваквих размера, грађани имају право да очекују прецизне, стручне и разумљиве информације. Одговорност руководилаца зато не треба процењивати само на основу једног виралног снимка, већ на основу онога што је урађено пре пожара и током њега: какви су били планови заштите, стање инфраструктуре, расположива опрема и да ли су одлуке доношене благовремено и стручно. Ако се утврде пропусти, за њих неко мора одговарати.
Исто важи и за информације које грађани добијају. У пожару који се брзо шири бројке се природно мењају, али управо зато комуникација мора бити јаснија, а не неодређенија. Јавност мора знати где су активна жаришта, шта је локализовано, шта још није, која насеља су угрожена, куда се ватра креће и шта се очекује наредних сати. Информације у ванредној ситуацији нису ПР, него део заштите становништва. По завршетку интервенције јавности треба представити прецизне податке о захваћеној површини, процену штете и даљи план санације. Хиљаду седамсто хектара на папиру може бити само број. Тек када се види шта је изгорело, постаје јасно шта смо изгубили.
А онда су се огласили студенти Панчева и позвали грађани да се организују и прикупе донације за ватрогасце и хероје на терену. Можда најважнија слика овог пожара неће бити само она коју ћемо памтити по ватри, већ и фотографије платоа градског парка затрпане флашама воде, кесама, пакетима хране и санитетским материјалом. На позив студената и зборова грађана помоћ за ватрогасце, добровољце и људе на пожаришту почела је да стиже одмах. Већ у првих пола сата количина донација била је невероватна. Акција је првобитно требало да траје свега неколико сати, али је одзив грађана био толики да су активисти остали на месту прикупљања од девет ујутру до девет увече. Данас се помоћ више ни не чека да се накупи: отпрема се приближно на свака два сата. Вода, храна, санитетски материјал и све друго што људима на терену може да затреба непрекидно пристижу, разврставају се и одмах шаљу даље.
Панчево није једино. Организовали су се студенти, зборови и грађани и у многим другим градовима и селима. Помоћ се прикупља у великим количинама и превози према пожаришту, а акције ће бити настављене јер ће и потреба за помоћи трајати. Прогнозе не дозвољавају опуштање јер ванредна ситуација неће нестати преко ноћи, а права процена последица тек предстоји.
У времену у којем се често говори да смо постали равнодушни, посвађани и затворени свако у свој мали свет, довољно је погледати оно што се догодило у Панчеву. Људи су долазили и доносили колико год су могли: неко пакет воде, неко неколико кеса, неко пун аутомобил. Нико није морао да их наговара. Помоћ се једноставно подразумева.Док су ватрогасци, мештани и добровољци на пожаришту, људи у граду желели су да знају само једно: шта им још треба?
Пре више од два века људи су почели да саде на овом песку како би га обуздали. Генерације после њих наставиле су тај посао. Неко је копао, неко садио, неко правио просеке, неко подизао објекте на Чардаку, неко тамо водио децу да упознају природу, неко проучавао птице и биљке, а неко читав радни век провео чувајући шуму чија стабла неће дочекати да види одрасла. А онда неколико августовских дана покаже колико брзо може да нестане оно за шта су биле потребне деценије.
Када се ватра коначно угаси, посао неће бити завршен. Мораће да се утврди стварна еколошка штета, направи озбиљан план опоравка и одговори на питање шта је заказало и шта мора бити другачије пре наредног лета. Јер доћи ће и следеће лето, и нови топлотни талас, и нови ветар. Одговорна држава није она која сваку катастрофу накнадно прогласи непредвидивом, већ она која из претходне нешто научи.
До тада људи остају на терену, ватрогасци гасе, мештани чувају куће, студенти и зборови организују помоћ, а грађани доносе све што могу. И можда управо у тој слици, међу пакетима воде и хране, људима који их разврставају и возилима која у правилним размацима крећу према пожаришту, постоји нешто што ватра ипак није успела да спали: солидарност.
Пешчари ће требати године, а понегде и деценије, да залечи своје ране. На нама је да не дозволимо да заједно са шумом изгори и одговорност. Јер оно што су генерације пре нас стварале два века, наша генерација нема право да уништава.
Док су горели Делиблатска пешчара, Ибарска клисура и друга подручја Србије, док су људи евакуисани, а ватрогасци данима остајали на терену, председник наше државе домаћим пожарима није посветио баш никакву пажњу Као да их није ни било. Истовремено је пред Палатом „Србија“ свечано дочекао ватрогасце који су се вратили из Шпаније. Нико не спори ни њихову храброст ни значај помоћи другој земљи. Али тешко је не приметити контраст: за камере и свечани дочек оних који су гасили пожаре хиљадама километара далеко било је времена и ресурса, док су код куће гореле шуме, куће биле угрожене, а Делиблатска пешчара губила стотине а потом много више од хиљаду хектара.
Ни улога јавног сервиса не сме остати изван ове приче. РТС јесте објављивао информације о пожарима, али код катастрофе оваквих размера није довољно да вест постоји негде у програму или на порталу. Јавни сервис има посебну обавезу да грађанима током ванредне ситуације континуирано, видљиво и прецизно објашњава шта се догађа, где је опасност, какве су размере пожара и шта људи треба да знају. Када гори природно добро од националног значаја и када су угрожена насеља, то није једна од вести. То мора бити једна од главних тема сваког дана.
Можда најупечатљивији симбол раскорака између државе и онога што се тих дана догађало на терену стигао је 8. августа из Белегиша. Док је Делиблатска пешчара још горела, ватрогасци и добровољци остајали на пожаришту, а грађани широм Војводине прикупљали воду, храну и санитетски материјал, председник Републике појавио се на окупљању на коме је дочекан овацијама и скандирањем „Ацо Србине“. Није спорно право председника да присуствује јавном догађају. Споран је призор и порука коју шаље: земља данима гори, један од њених највреднијих резервата нестаје у пламену, људи не спавају покушавајући да га одбране, а са врха државе не стиже ни приближно она врста присуства, забринутости и мобилизације какву би размере несреће налагале. У таквом тренутку весеље и скандирање не изгледају само неукусно. Изгледају као слика две Србије које истог дана живе две потпуно различите стварности.
У једној се подижу флаше и скандира председнику.
У другој се флаше воде пакују у аутомобиле и возе људима који гасе Пешчару.
др Славица Плавшић
