Srbija svake godine proizvodi dovoljno električne energije da podmiri skoro sve svoje potrebe. U 2024. godini ukupna proizvodnja iznosila je 37.400 GWh, dok je potrošnja bila 39.250 GWh. Na papiru, nedostaje svega 1.850 GWh, što je manje od pet procenata. Ipak, Srbija je uvezla čak 8.150 GWh i istovremeno izvezla oko 6.300 GWh.
Umesto da energetski sistem radi u korist građana, on funkcioniše kao arena za zaradu malog broja aktera.
Kako je moguće da uvozimo više struje nego što nam realno nedostaje? Odgovor je jednostavan: jer neko na tome zarađuje. Srbija istovremeno uvozi struju po jednoj ceni i izvozi po drugoj. Privatne firme sa dozvolom za trgovinu, često povezane sa strukturama bliskim vlasti, otkupljuju jeftiniju energiju iz inostranstva, a istovremeno izvoze „viškove“ srpske struje na regionalno tržište. Na taj način, umesto da domaći sistem služi kao štit od globalnih nestabilnosti, on postaje sredstvo špekulacije.
Trgovci ne proizvode struju, ne održavaju mreže, ne ulažu u postrojenja. Njihova uloga je isključivo papirološka: kupe struju kad je jeftina, preprodaju kad je skuplja. Sve se odvija preko državne mreže EMS-a, a rizik i gubitak ostaju EPS-u, odnosno, građanima. Narod plaća račune, a neko zarađuje na istoj toj struji, uključujući i struju iz naših elektrana koje smo kao društvo gradili decenijama.
Kolika je ta krađa?
Ako uzmemo prosečnu cenu struje od 0,10 evra po kilovat-satu u 2024. godini, i to pomnožimo sa ukupnom količinom razmene (uvoz + izvoz = 14.450 GWh), dobijamo vrednost trgovinske razmene od preko 1,44 milijarde evra. Ako pretpostavimo da je marža na uvoz 10%, a na izvoz domaće, jeftine srpske struje 100%, dolazimo do profita od čak 711 miliona evra.
Tu zaradu ne donosi Evropa, ne dolazi sa strane, ta zarada se pravi iznutra, na teret domaćeg sistema. Taj profit pokriva EPS. Drugim rečima, umesto da Srbija samo uveze ono što joj realno fali, 1.850 GWh, što bi koštalo oko 185 miliona evra, sistem je osmišljen tako da pored toga EPS mora da isporuči i 711 miliona evra zarade trgovcima.
Stvarni gubitak EPS-a, odnosno državnog sistema svake godine, iznosi oko 896 miliona evra. Iz godine u godinu, blizu milijardu evra se ispumpava iz energetskog sistema Srbije.
Da li je EU kriva?
Srbija je osnovala berzu struje (SEEPEX) prvenstveno zato što je to bio uslov u procesu približavanja Evropskoj uniji, odnosno deo usklađivanja sa pravilima Energetske zajednice, koja primenjuje energetski „zakon EU“ na zemlje van Unije. Cilj je bio uvođenje slobodnog tržišta, transparentnog formiranja cena i mogućnosti da svi trgovci, ne samo EPS, učestvuju pod jednakim uslovima.
SEEPEX je tako postao deo regionalnog sistema koji se povezuje sa mađarskom, grčkom i drugim evropskim berzama. Međutim, iako je ideja bila da se tržište liberalizuje i učini poštenijim, u praksi je berza postala platforma preko koje mali broj privilegovanih aktera, uz licencu i vezu, izvlači profit iz javnog sistema.
Berza struje nije nužno loša stvar. Ali način na koji je koristimo nije obaveza prema EU, već naša odluka. Ako EPS prodaje jeftino, a privatnici izvoze skupo, nije Evropa ta koja nas pljačka.
Korupcija i zloupotreba je veliki, veći deo problema, dok je drugi deo tehničke prirode a to je kako proizvesti više struje.
Postavlja se pitanje: mogu li solar i vetar da popune prazninu koja nam je potrebna? Tehnički, mogu. Da bismo pokrili falinku od 1.850 GWh, bilo bi dovoljno oko 1.500 MW solarne snage raspoređene po krovovima ili oko 850 MW vetroelektrana na planinskim grebenima.
U prevodu: 200.000 solarnih krovova ili 250 vetroturbina bi pomoglo situaciji.
Ali ti izvori su nestalni i skupi za skladištenje. Njihov doprinos je dobrodošao, ali ne mogu biti oslonac nacionalne energetike.
Nuklearka se predstavlja kao spas, snažan, stabilan izvor energije. Ali iza te priče stoje ogromne sume novca, krediti od 6 do 10 milijardi evra, vezanost za strane kompanije, i rizici koje niko u javnosti ne pominje. Građani će živeti pored nje, ali neće imati uvid u ugovore. Ako se izvozom bude ostvarivao profit, on neće završavati u školama i bolnicama, već u računima povezanih interesnih grupa. Radijacioni otpad ostaje, profit ne.
Najčešće se kao lokacija pominje Kostolac ili istočna Srbija. Nema studija, nema javnih rasprava, nema planiranog referenduma. A upravo bi referendum morao biti uslov, jer rizik, jednom kad nastane, ne može se više vratiti u kutiju.
S druge strane, Srbija ima ogroman neiskorišćen hidro-potencijal. Nove elektrane na Drini, kao i projekat Đerdap 3, mogli bi u potpunosti da pokriju domaće potrebe, čak i da stvore višak za izvoz, i to bez baterija, bez stranih kredita i bez ekoloških katastrofa. Ipak, umesto toga, vlast sve glasnije govori o gradnji nuklearne elektrane.
Srbija raspolaže značajnim neiskorišćenim hidroenergetskim potencijalom, koji bi mogao da igra ključnu ulogu u energetskoj tranziciji ka domaćim i stabilnim izvorima. Ukupni bruto hidroenergetski potencijal zemlje procenjuje se na oko 17.000 GWh godišnje, od čega je trenutno iskorišćeno približno 10.500 GWh. To znači da oko 6.500 GWh — skoro trećina ukupnog potencijala, i dalje stoji neiskorišćeno. Najveći resursi nalaze se na rekama Drina, Lim, Ibar, Morava i Dunav.
Poseban značaj ima planirana reverzibilna hidroelektrana Đerdap 3 na Dunavu, sa kapacitetom od 2.400 MW i potencijalnom proizvodnjom od 7.600 GWh godišnje. Tu su i projekti na Drini, hidroelektrane Foča i Paunci, u saradnji sa Republikom Srpskom, kao i moguća gradnja HE Bistrica 2 na Limu. Ukoliko bi se ovi projekti realizovali, Srbija bi ne samo pokrila postojeći energetski manjak, već bi imala višak čiste, domaće energije, bez potrebe za uvozom, trgovinom i manipulacijom.
Suština je jednostavna: Srbija ima struje i ima potencijala. Nedostaje joj samo kontrola, transparentnost i vizija. Imamo šansu da budemo energetski nezavisni, ako ne dozvolimo da se javna energija pretvori u privatni biznis.
Vratimo energiju u službu naroda, umesto da društvo i sistem služe specijalnim interesima.
Mladen Trifunović
