SNS propaganda mašinerija ovih dana gorljivo i krajnje vulgarno hvali Aleksandra Vučića što se „bori“ za opstanak ugroženog srpskog naroda van Srbije (na postjugoslovenskim prostorima i šire).
Povod za novu kampanju te vrste je njegova poseta Drvaru, srpskom gradu koji su 1995. okupirale hrvatske i muslimanske snage, te je on zajedno sa većim delom tzv. Visoke Krajine (južni deo Bosanske Krajine) u kojoj su pravoslavni Srbi vekovima bili preovlađujuće stanovništvo, u Dejtonu umesto Republici Srpskoj pripao Muslimansko-hrvatskoj Federaciji (koja je posle preimenovana u Federaciju BiH, a nju ne treba mešati sa izuzetno složenom BiH državnom zajednicom koja uključuje i srpski entitet).
Pred završetak BiH građanskog rata prognani Srbi u narednim godinama su se postepeno vraćali u pomenutu i susedne opštine (te su u Drvaru i Bosanskom Grahovu ponovo postali ubedljiva većina). Uz brojne muke kroz koje su prošli i aktuelne teškoće, oni ipak opstaju na tim prostorima. Za to im je potrebna ekonomska i svaka druga potpora Srbije i Srpske.
Daleko je od toga da su te dve srpske države (jedna nezavisna a druga gotovo pa konfederalni deo BiH) premnogo učinile za pripadnike našeg naroda koji tamo žive, ali ipak ih koliko-toliko direktno pomažu, te su podstakle neke firme da ulažu u opštine u kojima Srbi egzistiraju pod kantonalnom vlašću u kojoj ključnu ulogu imaju Hrvati (Kanton 10 ili Livanjski kanton), kako bi imali gde da rade, odnosno od čega da (pre)žive.
U tom kontekstu je Vučić sada pompezno najavio ulaganja od 140 hiljada evra u tamošnju malu fabriku naše kompanije Jumko.
Bez obzira na neveliki broj stanovnika Drvara, radi se više o simboličnom usmeravaju kapitala iz Srbije ka tom gradiću, nego o značajnom privrednom poduhvatu. Uprkos tome, aparat za ispiranje mozgova građana Srbije koji su navučeni na SNS medijske igle, sada im sve predstavlja kao da se radi o investicijama vrednim više miliona evra.
Alek bez Kosova dobro razume da malo ko od njegovih pristalica, bili oni pripadnici interesne zajednice ili hipnotisane pastve, baš ne razumeju šta je uradio sa južnom srpskom pokrajinom.
Zato više i ne pokušava da ih ubedi da tu Bog zna kako „patriotski“ deluje već da je „morao“ da uradi neke neprijatne stvari da otimački Kosova ne bi, kao, učinili neko novo zlo građanima ostatka Srbije (što je besmislica jer je on lično ucenjen saznanjima zapadnih obaveštajaca o njegovim vezama sa mafijom a nije Srbija bila ugrožena ako ne da ono što je imala na Kosovu).
Uz to se upinje da sve uveri da bi „oni drugi“ uradili još gore stvari od njega, da su kojim slučajem na vlasti.
Paralelno, svoj lažni patriotizam nastoji da potkrepi nameštenim, pozerskim svađanjem sa hrvatskim rukovodstvom (a ne zaboravimo da je HDZ partner SNS-a preko evropske Narodne partije i tu dominantnih nemačkih demohrišćana kojima su i jedni i drugi vazali).
To radi i sličnim igrama sa Prištinom (kojoj zapravo preko Brisela daje sve što zatraži) i Sarajevom (gde je do juče na uštrb RS šurovao sa Šmitom i NATO-EU okupacionom administracijom), Podgoricom (u kojoj je dugo podržavao postmodernog poglavnika Mila Đukanovića, od koga se okrenu zbog lične poslovne svađe a ne srpskih interesa).
Od svega toga Srbi van Srbije (i oni na njenom okupiranom Kosovu i Metohiji) nemaju nikakvu korist, već samo imaju štetu. Umesto da im oficijelni Beograd stvarno pomaže, koristi ih kao monetu za potkusurivanje u svojim prljavim rabotama. A one su intenzivirane sada kada je jasno da se izbori – iako je nejasno kada će biti i kojim redom će ići predsedničko i parlamentarno glasanje – približavaju.
SNS lešinari gledaju da se okoriste i na klanim a srećom ipak nedoklanim delovima našeg naroda na otetim ili poluotetim srpskim zemljama. Kao oni, na čelu sa Vučićem, „čine veliku star“ što se „trude“ da im pomognu. Koješta!
Em im malo pomažu, em kada nešto i urade, tu se ne radi o njihovoj dobroj volji već o zakonskoj obavezi koju imaju (i samo malim delom je realizuju). Ustav Srbije našu zemlju u svom prvim članu definiše kao nacionalnu državu srpskog naroda (u celini) i u skladu sa tim trinaestim članom propisuje da „Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom“.
Otuda, kao i obično, Vučić se hvali onim što nije za pohvalu. To je kao da lopov ističe svoje poštenje zato što je ukrao „samo“ pola sadržaja novčanika ili da se vatrogasci diče što su od požara spasli dve kuće iako su se posle toga napili i prilegli da dremnu pa su pustili da preostalih desetak objekata izgori.
Jedna dobro znana antička izreka glasi: „Ne veruj Danajcima ni kad darove nose“. Njeno značenje je: „nemojte da mislite da zlotvori uistinu čine išta dobro i kada donose neke darove, jer se iza toga krije prevara“.
Tako je i sa odnosom Aleksandra Vučića prema Srbima u okruženju Srbije. Vara ih i prodaje a to predstavlja kao nacionalno posvećenu politiku. Zar i može išta drugo da se očekuje od vođe SNS Danajaca?
Ako su izvršili veleizdaju Srbije – tako što su albanskim separatistima prepustili sve njene preostale pozicije na Kosovu, te je njihov šef potom usmeno prihvatio francusko-nemački plan o priznanju lažne kosovske države – zar je onda realno očekivati da suštinski išta dobro urade za srpske zemlje koje nisu u sastavu naše države?
Tek kada se srpski narod u Srbiji oslobodi unutrašnje okupacije koju vrše vladajući SNS kvislinzi u Beogradu, moći će nešto da učini i za ogranke srpskog naroda koji se nalaze van njenih granica.
Sve što sada navodno njima u korist radi aktuelni režim, pre svega ima za cilj da izvuče neku (propagandnu, finansijsku, pregovaračku) korist, a Srbima van Srbije ako nešto i stigne, to su samo mrvice onoga što je po Ustavu i zakonu (npr. Zakon o dijaspori i Srbima u regionu) oficijelni Beograd dužan da za njih učini!
Dragomir Anđelković
