Pre Velike francuske revolucije (1789) – uvertiru u koju je predstavljalo sazivanje Skupštine staleža (États généraux), koja se brzo pokazala suviše buntovnom da bi je kralj kontrolisao – monarsi su s vremena na vreme okupljali uže telo, sastavljeno isključivo od viših slojeva (znači bez predstavnika običnog naroda tj. 90 posto ondašnjeg stanovništva Francuske). Njegovo ime je bilo Skupština uglednika (Assemblée des notables).

Kad god bi vladar okupio taj ekskluzivni sabor, svima je bilo jasno da je sa svojim najbližim saradnicima već doneo odluke, koje samo forme radi treba da budu potvrđene od podaničkog „krema“. Radi toga je igrana pozorišna predstava konsultovanja sa navodno kompetentnim (zapravo privilegovanim) delovima društva, za koje se pouzdano znalo da će aklamacijom odobriti skoro svaki hir dvora (sem ako je na njihovu a ne narodnu štetu).

Narod je to dugo letargično trpeo dok je nezadovoljno gutao knedle. Međutim, postepeno je njegov bes jako narastao i sve jasnije je bilo da se nagomilava spremnost za otpor koja će pre ili kasnije dovesti do akcije.

Kada je Luj XVI pokušao da prevaziđe finansijske probleme tako što bi dobio „amin“ podanika za reforme koje bi vodile novim porezima, te je 1787. okupio Skupštinu uglednika, cela zemlja je preko noći bila preplavljena odštampanim satiričnim crtežima na tu temu, uz natpis: „Sa kojim sosom želite da budete pojedeni?“

Poruka je od nepoznatih nosioca narodnog nezadovoljstva bila upućena ne samo još nedovoljno osvešćenom delu tzv. trećeg staleža, već i eliti na čelu sa vladarom. Prvima je poručeno da su, kako god se stvari okrenu, žrtve; drugima je posredno rečeno: „nemojte da mislite da smo glupi i da ne znamo šta radite, što znači da je samo pitanje vremena kada ćemo zbog toga borbeno reagovati“.

Kralj se uplašio i privremeno povukao. Onda je, posle pauze od dve godine, pokušao stvari da udesi po sebe povoljno sazivanjem šire Skupštine, uveren da će je nekako obrlatiti, ali već znamo šta je iz toga proizašlo. Dočekao je giljotinu a ne rešenje problema koje je imao, na način kako je želeo.

Francuzi više nisu bili spremni da se prave da su ovce i učestvuju u proceduralnoj prevari. To načelno nisu hteli – da se „vremeplovom“ vratimo u doba posle „uvođenja demokratije“ na postkomunističkim prostorima – pa verovatno neće ni danas, ni mnogi Kazahstanci. Tako je bilo kako za vlade Nazarbajeva tako i sada kada je predsednik te zemlje „progresivni“ Tokajev.

Međutim, još nisu stigli mnogo dalje od negodovanja (obračun do koga je 2022. došlo u toj zemlji, koji je tamošnja vlast ocenila kao pokušaj prevrata, zapravo je bio sukob tzv. elita a ne demokratski bunt naroda). Svesni toga, oni kojima je muka od trulog sistema, smislili su vic koji glasi: „Kako Kazahstanci brane volju građana kada vlast pokrade izbore? To niko ne zna jer još nijednom tako nešto nisu probali“.

Gde smo mi Srbi između tih krajnosti: francuske, koja je od 1789. Do 1871. godine, uključivala čitav niz uspešnih i neuspešnih narodnih buntova velikih razmera, sa mnogo pogibija na obe strane, i, recimo, kazahstanske, koja se svodi na tiho roptanje građana (i u Rusiji, kamoli u Belorusiji, bilo je većih pokušaja otpora vlastima „odole“ nego u pomenutoj državi Srednje Azije)?

Krvavi sukobi nam svakako ne trebaju, ali nije normalno da i dalje trpimo zlostavljanja svih mogućih vrsta od strane opskurne SNS falange. Optimalno rešenje je građansko-demokratski „ustanak“, tipa već više puta u svetu oprobanih tzv. „plišanih revolucija“.

Samo to treba da radimo svojim snagama, a ne da budemo sredstvo raznih postmodernih okupacionih središta moći. No, oni sada i tako igraju na Vučića pa sam prethodno rekao tek reda radi. Soroševci i drugi evroatlantisti ne mogu ovde da dobiju tako idealnog kvislinga kao što je Aleksandar bez Kosova, koji radi sve što narede a narodu prodaje lažne patriotske priče.

Sve o čemu smo govorili, od Francuske do Kazahstana, a i to ko je i kome služi „naš“ predsednik, imajmo u vidu sada kada se Vučić sprema, slično kao što je to radio Luj XIV dok se poigravao sa sazivima Skupština uglednika, da raspiše nove izbore. I tu se unapred zna ishod. Nije valjda da iko veruje da će oni (izbori) biti i polovično „pošteni“, uz najmanju šansu da protivnici režima njega na njima sruše? Ma dajte ljudi, Vučić već zna i kakve „rezultate“ će saopštiti „izborne“ noći. O čemu pričamo?

Verovati u mogućnost da naša politička kriza ima izborni rasplet, svodi se na odabir sosa sa kojim vladajuća politička mafija namerava da nas ponovo jede, i to natenane, tokom naredne četiri godine. Mi smo stvarno kao ptica feniks, oni nas pojedu, mi se onda reinkarniramo, pa ponovo na nas navale koristeći sveže začine i umake. I tako u krug. Dokle, ljudi?

Vreme je da kažemo – NE i NE. Predstojeće izbore treba shvatiti samo kao predigru za masovne proteste, i ništa drugo. Na njih treba što ozbiljnije ići, i boriti se protiv SNS kartela, ali bez iluzija da će ishod biti demokratski. Neće!

Istog dana kada budu izbori održani moramo da budemo spremni za protesni maraton, i to mnogo produktivniji nego do sada, uz aktivno udaranje na sve ono što je Vučiću potrebno da bi pred očima celog sveta sproveo svoj EKSPO performans!

Vreme je da otvoreno kažemo da je srpska demokratija potpuna prevara i da se naoštrimo za aktivno delovanje, na ulicama i trgovima (ali ne tri dana pa ajmo kući), u prilog nacionalnog i demokratskog oslobođenja naše zemlje.

Zavaravanje da ćemo nešto stvarno uraditi na izborima samim po sebi, samo je najgora sintetička droga za naš narod! Oni su jedino start za veliku demokratsko-protesnu borbu!

Dragomir Anđelković