Пре Велике француске револуције (1789) – увертиру у коју је представљало сазивање Скупштине сталежа (Éтатс гéнéрауx), која се брзо показала сувише бунтовном да би је краљ контролисао – монарси су с времена на време окупљали уже тело, састављено искључиво од виших слојева (значи без представника обичног народа тј. 90 посто ондашњег становништва Француске). Његово име је било Скупштина угледника (Ассемблéе дес нотаблес).
Кад год би владар окупио тај ексклузивни сабор, свима је било јасно да је са својим најближим сарадницима већ донео одлуке, које само форме ради треба да буду потврђене од поданичког „крема“. Ради тога је играна позоришна представа консултовања са наводно компетентним (заправо привилегованим) деловима друштва, за које се поуздано знало да ће акламацијом одобрити скоро сваки хир двора (сем ако је на њихову а не народну штету).
Народ је то дуго летаргично трпео док је незадовољно гутао кнедле. Међутим, постепено је његов бес јако нарастао и све јасније је било да се нагомилава спремност за отпор која ће пре или касније довести до акције.
Када је Луј XВИ покушао да превазиђе финансијске проблеме тако што би добио „амин“ поданика за реформе које би водиле новим порезима, те је 1787. окупио Скупштину угледника, цела земља је преко ноћи била преплављена одштампаним сатиричним цртежима на ту тему, уз натпис: „Са којим сосом желите да будете поједени?“
Порука је од непознатих носиоца народног незадовољства била упућена не само још недовољно освешћеном делу тзв. трећег сталежа, већ и елити на челу са владаром. Првима је поручено да су, како год се ствари окрену, жртве; другима је посредно речено: „немојте да мислите да смо глупи и да не знамо шта радите, што значи да је само питање времена када ћемо због тога борбено реаговати“.
Краљ се уплашио и привремено повукао. Онда је, после паузе од две године, покушао ствари да удеси по себе повољно сазивањем шире Скупштине, уверен да ће је некако обрлатити, али већ знамо шта је из тога произашло. Дочекао је гиљотину а не решење проблема које је имао, на начин како је желео.
Французи више нису били спремни да се праве да су овце и учествују у процедуралној превари. То начелно нису хтели – да се „времепловом“ вратимо у доба после „увођења демократије“ на посткомунистичким просторима – па вероватно неће ни данас, ни многи Казахстанци. Тако је било како за владе Назарбајева тако и сада када је председник те земље „прогресивни“ Токајев.
Међутим, још нису стигли много даље од негодовања (обрачун до кога је 2022. дошло у тој земљи, који је тамошња власт оценила као покушај преврата, заправо је био сукоб тзв. елита а не демократски бунт народа). Свесни тога, они којима је мука од трулог система, смислили су виц који гласи: „Како Казахстанци бране вољу грађана када власт покраде изборе? То нико не зна јер још ниједном тако нешто нису пробали“.
Где смо ми Срби између тих крајности: француске, која је од 1789. До 1871. године, укључивала читав низ успешних и неуспешних народних бунтова великих размера, са много погибија на обе стране, и, рецимо, казахстанске, која се своди на тихо роптање грађана (и у Русији, камоли у Белорусији, било је већих покушаја отпора властима „одоле“ него у поменутој држави Средње Азије)?
Крвави сукоби нам свакако не требају, али није нормално да и даље трпимо злостављања свих могућих врста од стране опскурне СНС фаланге. Оптимално решење је грађанско-демократски „устанак“, типа већ више пута у свету опробаних тзв. „плишаних револуција“.
Само то треба да радимо својим снагама, а не да будемо средство разних постмодерних окупационих средишта моћи. Но, они сада и тако играју на Вучића па сам претходно рекао тек реда ради. Сорошевци и други евроатлантисти не могу овде да добију тако идеалног квислинга као што је Александар без Косова, који ради све што нареде а народу продаје лажне патриотске приче.
Све о чему смо говорили, од Француске до Казахстана, а и то ко је и коме служи „наш“ председник, имајмо у виду сада када се Вучић спрема, слично као што је то радио Луј XИВ док се поигравао са сазивима Скупштина угледника, да распише нове изборе. И ту се унапред зна исход. Није ваљда да ико верује да ће они (избори) бити и половично „поштени“, уз најмању шансу да противници режима њега на њима сруше? Ма дајте људи, Вучић већ зна и какве „резултате“ ће саопштити „изборне“ ноћи. О чему причамо?
Веровати у могућност да наша политичка криза има изборни расплет, своди се на одабир соса са којим владајућа политичка мафија намерава да нас поново једе, и то натенане, током наредне четири године. Ми смо стварно као птица феникс, они нас поједу, ми се онда реинкарнирамо, па поново на нас навале користећи свеже зачине и умаке. И тако у круг. Докле, људи?
Време је да кажемо – НЕ и НЕ. Предстојеће изборе треба схватити само као предигру за масовне протесте, и ништа друго. На њих треба што озбиљније ићи, и борити се против СНС картела, али без илузија да ће исход бити демократски. Неће!
Истог дана када буду избори одржани морамо да будемо спремни за протесни маратон, и то много продуктивнији него до сада, уз активно ударање на све оно што је Вучићу потребно да би пред очима целог света спровео свој ЕКСПО перформанс!
Време је да отворено кажемо да је српска демократија потпуна превара и да се наоштримо за активно деловање, на улицама и трговима (али не три дана па ајмо кући), у прилог националног и демократског ослобођења наше земље.
Заваравање да ћемо нешто стварно урадити на изборима самим по себи, само је најгора синтетичка дрога за наш народ! Они су једино старт за велику демократско-протесну борбу!
Драгомир Анђелковић
