Licem k licu,

Oblačni dani znaju biti izuzetna atmosfera za duboku, kontrastnu refleksiju.

Valja razgoreti onu unutrašnju luču do okrepljenja u smelost da se prema njoj sobom vlada; naspram njene vertikale uspraviti razum, kičmu. Valja ogledati sadržaj božanstvenog kako bi se iznova spoznavao čovek.

U 2026. godini sasvim je moguće revidirati shvatanje fašizma, koji se više po svom sadržaju ne može smatrati političkom ideologijom već isključivo jednom mračnom kriminalnom formom kojom treba da se pozabavi možda najpre pravna nauka. Mračnom, jer rasčovečava.

Da bismo ovo shvatanje rasvetlili, moramo prvo razumeti prostor u kom se pojmom fašizma nesumnjivo operiše, a to je svakako država. Ali, pazite, ovde je u žiži isključivo ona načelno savremena država zasnovana na premisi da su ljudi stvoreni jednaki pred zakonom i da niko nema pravo da bude gospodar drugome, dok će naprotiv u drugačijim premisama pojma države fašizam i dalje ostati jedna od političkih ideologija. Jednakost među ljudima koji čine državu je neophodna da bi se izgradila pravedna država i da bi sloboda imala smisla.

Svi ljudi imaju jednako pravo na slobodu, na pravdu, na poštovanje zakona, jednaki trebaju biti u očima zakona i morala. Razlike u sposobnostima ne smeju postati izgovor za nejednakost u pravima i moralu.

Suverenitet u takvoj, građanskoj državi jeste raspolaganje ljudi sa svojom slobodom. Suverenitet dolazi kao izraz volje ljudi da na jednoj teritoriji grade državu (kao jedno teritorijalno uređeno, ali i utvrđeno, društvo), da se pod ostvarenim zajedničkim interesom trasira, uredi i održi suživot.

Političkim izražajem u sabornim telima se naspram željenog poretka kroji pravni sistem za uređenje bitka. Znači u suštini država se može veoma duboko, suštinski shvatiti kao jedno suglasje (ono može biti aktivno i pasivno).

Dokle god neki politički izražaj ima na razumu zasnovane ideje koje ne potiru premisu jednakosti u pravima i moralu, a biću slobodan i da pojednostavim, koje su proverljive Kantovim kategoričkim imperativom („Postupaj samo po onom načelu za koju možeš istovremeno hteti da postane opšti zakon.“) o istom bismo mogli govoriti kao o političkoj ideologiji. Na primer kada su neki smišljali a potom i sprovodili sistem logora smrti, sigurno je da se nisu vladali navedenim imperativom, jer bi u protivnom tada pristajali da i oni budu deo nečijeg logora zajedno sa pripadnicima njihovih zajednica, što je apsurd.

Međutim, pod ideologijom se može potkrasti i nešto što je zapravo projektovana svest od strane, ali i u službi, određene grupe zasnovane na negiranju morala i jednakosti pred zakonom. To nešto zapravo nije ideologija ali veoma često zauzima mesto ideologije jer, pazite sad, proizvodi takav bitak većini ljudi u društvu, na kakav ni jedan član tog društva ne bi izvorno pristao. Ko bi hteo da živi u sistemu u kom će biti logoraš u Dahau,

Mathauzenu, na Pagu, u Jasenovcu ili nedugo zatim zatvorenik na Golom Otoku ili Svetom Grguru?

Kada u tom svetlu govorimo o fašizmu, jasno je da se radi o ideji zasnovanoj ne na razumu, već na onome što bi danas odgovaralo kriminalnom bezumlju (manje ili više prikrivenom, a nekada čak i otvorenom), tj. mračnim samoživim porivima prisutnim i u današnjici (kojima se potire jednakost i moral), koji potiču iz perioda neuređene zajednice ljudi gde je lična sloboda pojedinaca odnosno sukobi njihove moći, nemoći i nadmoći potčinjavala mnoštvo do trenutka kada mnoštvo dobija kvalitet kolektivne svesti koja ga čini zajednicom naspram koje pojedinac nema moć prinude (priča o Kainu i sudbini njegovih naslednika).

Zato se fašizam danas (nakon donošenja svih onih krovnih akata međunarodnog javnog prava još u prošlom veku) više ne može smatrati ideologijom, već najpre oblikom kriminala i to složeno organizovanog i usmerenog direktno na preuzimanje suverene moći od ljudi u jednoj državi od strane grupe koja je sebe proglasila iznad jednakih. Svi mehanizmi ovoga mračnog procesa preuzimanja su (kompleksno) kriminalni, ubistvo, prevara, ucena, prinuda, iznuda, krađa i tome slično. Međutim, tu manifestu fašizma nije kraj, on je destruktivan do neslućenih razmera, a u dubokom sam uverenju da ono što se dogodilo u bližoj prošlosti nije sve što fašizam može da pokaže, a to je potpuno uništenje čovečanstva. Sve čemu čovečanstvo nije cilj stremi njegovom kraju. U tom smislu upućujem na sledeće.

Fašizam je svakako i instrument globalne, međunarodne hegemonističke težnje za porobljavanjem čovečanstva (Panfašizam), gde na svetskoj pozornici nastupaju jednakiji od ostatka čovečanstva. (Blasfemična mimikrija božanstva.)

Ovo je međunarodni kriminal, za sada „legalan“, tačnije nesputan, jer uprkos dobu visokotehnološkog razvoja u kom bi to čovečanstvo lako moglo, čovečanstvo (paradoksalno) nikako da legitimiše i uspostavi, utvrdi jednoglasnu potrebu za moralom i jednakošću, na globalnom nivou. Navedenom stanju je uzrok to što u većini država sveta još nije ostvarena jednakost čoveka u očima zakona i morala. Mnogo je tu opskurnog, pogledajte samo obrise sa vrha tog ledenog brega, trenutno Svetsko prvenstvo u fudbalu koje FIFA, ne da organizuje na nekom međunarodnom nivou, već istom režira i ishod besramno naočigled svetske javnosti. Ovo stanje favorizuju imperijalne sile (jednakiji među jednakima) koje u osnovi počivaju na kriminalu, suštinski na rasčovečavanju. Male zemlje poput Republike Srbije, se još i daju spasiti i svedočanstvo tome je srpski studentski pokret, ali u ogromnim državama – ogromnim sistemima to je jako teško (ali dostižno). Dublji pokazatelj uzroka navedenom stanju dovodi do prosečnog pojedinca koji se, napred navedenog primera radi, na stadionu kao pripadnik stada puni i prazni i onog koji je ostao ispred, ili kod kuće gde čini praktično isto, puni se i prazni, i to je sve, jer pobogu svoj glas je dao na glasanju a time i dobar deo svoje slobode drugome na upravu i sad živi rasterećen (pre sediran…) od briga za zajednicu koju čini.

Delegirao je brigu o svojoj budućnosti, ne želi ni da, s vremena na vreme, preispita kome je to prepustio, ispada i pro futuro. Ovakvo bivstvovanje se favorizuje jer pogoduje fašizmu i fašisti to potenciraju.

Uspeh Panfašista (najvećih svetskih zločinaca) koji globalno rasčovečavaju ljude širom planete je u tome što pokreću i kvazioponentski – onaj levičarski blok, koji je na scenu uveden praktično zajedno sa ovim fašističkim, popularno nazvanim desnim koji spregnuti prave isti rusvaj odnosno u turnusima negiraju jednakost i moral i na taj način zapravo rasturaju centar društva jedne države u kom se nalaze razumni (zagovornici jednakosti pred zakonom i moralom) i nepokolebljivi pred nametnutom mračnom ideologijom stomaka i njegovih predimenzioniranih poriva. U tom centru društva se krije noga za vrat mahnitima i nju kad poraze računaju zavladaće njihov um i oni će prevladati…

Ali naprotiv, vladaće mrak, pakao njihovih sopstvenih poriva u kom će i sami stradati. Niko, nijedan pojedinac, nijedna grupa ne mogu ostvariti prosperitet ukoliko propadne čitavo društvo.

Ko miluje svađu, miluje i grijeh; ko podiže uvis vrata svoja, traži pogibao. Stvaranjem kriminalne desnice i „tobož“ leka za istu u vidu iste takve levice, polarizuju, obogaljuju čovečanstvo, dok iza tog indukovanog sukoba dva njegova uda u jednom telu, stoji onaj kancerogeni deo koji olako drži da nije deo organizma koji rastura, a jeste. Sa eventualnom propasti organizma propada i taj deo. Jer, ljude Bog nije stvorio da budu paraziti. A ti ljudski paraziti iz ličnog uverenja, nakon propasti čovečanstva neće imati koga da koriste. Prevođenjem žednih iz jedne, potpuno iščašene krajnosti u drugu istu takvu samo drugačije polarnosti… se stvara prividna matrica da nema izlaza. Ali mi ne prelazimo reku. Mi smo ta reka i mi određujemo tok.

U svako doba ljubi prijatelj, i brat postaje u nevolji.

Dalje, ću ukratko podstaknuti nešto o negaciji morala i jednakosti pred zakonom. Ta mračna strategija je demistifikovana još davno, a zasnovana je na PODELAMA. Čikam vas da na tren ostavite ovaj tekst po strani i pretražite nešto na temu Robovskih zakonika (Slave Codes) koji su ustanovljeni da ljudima ograniče građanska prava, ograniče im kretanje, zabrane obrazovanje, da surovo kazne i uguše svaku pobunu… Razmislite samo na temu sličnosti navedenog sa današnjom situacijom u smislu kompromitacije građanskih prava, ograničenja kretanja, podrivanja obrazovnog sistema, nagrađivanje poslušništva i kažnjavanje za bilo šta što ukazuje na razumnu kritiku nametnutog jednoumlja (zapravo neumlja), besprizornu disperziju očigledne odgovornosti…

Cilj ovih mračnih zakonika je bio da se robovi drže u potpunoj pokornosti i da se spreči bilo kakvo organizovanje otpora. Da li i danas polako tonemo u isti mrak..?

Dakle, potrebna je (između ostalog, u najmanju ruku uzev) jedna teorijska, naučna revizija kako se više ne bi pod pojam političke ideologije svrstavalo nešto što je zasnovano na nepisanim nazorima kriminala, pod tim podrazumevajući najopasnije sisteme za rasčovečavanje, odnosno sumrak čovečanstva. Samim tim će se iz ugla naučno-obrazovnog sistema podstaći i revizija pravnog sistema i sudbonosno čupanje istog iz kandži kvazipolitičke i parazitske, od ljudi odmetnute, grupe i vraćanje istog u službu nosilaca suvereniteta. Valja razumski, dijalektički raskrinkati desne i leve kvaziideologije. Revolucija se svodi na vrtenje u zatvorenom (začaranom) krugu, dok evolucija tek čini napredak u prostoru i vremenu (spirala). Prosvećenje razbija svaki začarani krug. Zato treba raditi na onoj vertikali, uspravljati razum, kičmu.

Niko nema veće ljubavi od ove: da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje.

Civilizacija je stupanj, koji se doseže, ali nije ireverzibilan put te kvalitativno lako može da nam izmakne ukoliko zanemarimo osnovne postulate građanskog društva i izvore suvereniteta koji je produkt čovekove slobode.

Svaki čovek je po rođenju prazna tablica, ali kolektivno civilizacijsko iskustvo i ono dobro i loše, kao i nepatvorene, neizvitoperene civilizacijske tekovine, svakako treba da posluže da se ne ponavljaju stare, po čovečanstvo, kobne greške.

U nedelju, 12.7.2026. godine u Sremskoj Mitrovici;

adv. Ivan Tatić