Лицем к лицу,

Облачни дани знају бити изузетна атмосфера за дубоку, контрастну рефлексију.

Ваља разгорети ону унутрашњу лучу до окрепљења у смелост да се према њој собом влада; наспрам њене вертикале усправити разум, кичму. Ваља огледати садржај божанственог како би се изнова спознавао човек.

У 2026. години сасвим је могуће ревидирати схватање фашизма, који се више по свом садржају не може сматрати политичком идеологијом већ искључиво једном мрачном криминалном формом којом треба да се позабави можда најпре правна наука. Мрачном, јер расчовечава.

Да бисмо ово схватање расветлили, морамо прво разумети простор у ком се појмом фашизма несумњиво оперише, а то је свакако држава. Али, пазите, овде је у жижи искључиво она начелно савремена држава заснована на премиси да су људи створени једнаки пред законом и да нико нема право да буде господар другоме, док ће напротив у другачијим премисама појма државе фашизам и даље остати једна од политичких идеологија. Једнакост међу људима који чине државу је неопходна да би се изградила праведна држава и да би слобода имала смисла.

Сви људи имају једнако право на слободу, на правду, на поштовање закона, једнаки требају бити у очима закона и морала. Разлике у способностима не смеју постати изговор за неједнакост у правима и моралу.

Суверенитет у таквој, грађанској држави јесте располагање људи са својом слободом. Суверенитет долази као израз воље људи да на једној територији граде државу (као једно територијално уређено, али и утврђено, друштво), да се под оствареним заједничким интересом трасира, уреди и одржи суживот.

Политичким изражајем у саборним телима се наспрам жељеног поретка кроји правни систем за уређење битка. Значи у суштини држава се може веома дубоко, суштински схватити као једно сугласје (оно може бити активно и пасивно).

Докле год неки политички изражај има на разуму засноване идеје које не потиру премису једнакости у правима и моралу, а бићу слободан и да поједноставим, које су проверљиве Кантовим категоричким императивом („Поступај само по оном начелу за коју можеш истовремено хтети да постане општи закон.“) о истом бисмо могли говорити као о политичкој идеологији. На пример када су неки смишљали а потом и спроводили систем логора смрти, сигурно је да се нису владали наведеним императивом, јер би у противном тада пристајали да и они буду део нечијег логора заједно са припадницима њихових заједница, што је апсурд.

Међутим, под идеологијом се може поткрасти и нешто што је заправо пројектована свест од стране, али и у служби, одређене групе засноване на негирању морала и једнакости пред законом. То нешто заправо није идеологија али веома често заузима место идеологије јер, пазите сад, производи такав битак већини људи у друштву, на какав ни један члан тог друштва не би изворно пристао. Ко би хтео да живи у систему у ком ће бити логораш у Дахау,

Матхаузену, на Пагу, у Јасеновцу или недуго затим затвореник на Голом Отоку или Светом Гргуру?

Када у том светлу говоримо о фашизму, јасно је да се ради о идеји заснованој не на разуму, већ на ономе што би данас одговарало криминалном безумљу (мање или више прикривеном, а некада чак и отвореном), тј. мрачним саможивим поривима присутним и у данашњици (којима се потире једнакост и морал), који потичу из периода неуређене заједнице људи где је лична слобода појединаца односно сукоби њихове моћи, немоћи и надмоћи потчињавала мноштво до тренутка када мноштво добија квалитет колективне свести која га чини заједницом наспрам које појединац нема моћ принуде (прича о Каину и судбини његових наследника).

Зато се фашизам данас (након доношења свих оних кровних аката међународног јавног права још у прошлом веку) више не може сматрати идеологијом, већ најпре обликом криминала и то сложено организованог и усмереног директно на преузимање суверене моћи од људи у једној држави од стране групе која је себе прогласила изнад једнаких. Сви механизми овога мрачног процеса преузимања су (комплексно) криминални, убиство, превара, уцена, принуда, изнуда, крађа и томе слично. Међутим, ту манифесту фашизма није крај, он је деструктиван до неслућених размера, а у дубоком сам уверењу да оно што се догодило у ближој прошлости није све што фашизам може да покаже, а то је потпуно уништење човечанства. Све чему човечанство није циљ стреми његовом крају. У том смислу упућујем на следеће.

Фашизам је свакако и инструмент глобалне, међународне хегемонистичке тежње за поробљавањем човечанства (Панфашизам), где на светској позорници наступају једнакији од остатка човечанства. (Бласфемична мимикрија божанства.)

Ово је међународни криминал, за сада „легалан“, тачније неспутан, јер упркос добу високотехнолошког развоја у ком би то човечанство лако могло, човечанство (парадоксално) никако да легитимише и успостави, утврди једногласну потребу за моралом и једнакошћу, на глобалном нивоу. Наведеном стању је узрок то што у већини држава света још није остварена једнакост човека у очима закона и морала. Много је ту опскурног, погледајте само обрисе са врха тог леденог брега, тренутно Светско првенство у фудбалу које ФИФА, не да организује на неком међународном нивоу, већ истом режира и исход бесрамно наочиглед светске јавности. Ово стање фаворизују империјалне силе (једнакији међу једнакима) које у основи почивају на криминалу, суштински на расчовечавању. Мале земље попут Републике Србије, се још и дају спасити и сведочанство томе је српски студентски покрет, али у огромним државама – огромним системима то је јако тешко (али достижно). Дубљи показатељ узрока наведеном стању доводи до просечног појединца који се, напред наведеног примера ради, на стадиону као припадник стада пуни и празни и оног који је остао испред, или код куће где чини практично исто, пуни се и празни, и то је све, јер побогу свој глас је дао на гласању а тиме и добар део своје слободе другоме на управу и сад живи растерећен (пре седиран…) од брига за заједницу коју чини.

Делегирао је бригу о својој будућности, не жели ни да, с времена на време, преиспита коме је то препустио, испада и про футуро. Овакво бивствовање се фаворизује јер погодује фашизму и фашисти то потенцирају.

Успех Панфашиста (највећих светских злочинаца) који глобално расчовечавају људе широм планете је у томе што покрећу и квазиопонентски – онај левичарски блок, који је на сцену уведен практично заједно са овим фашистичким, популарно названим десним који спрегнути праве исти русвај односно у турнусима негирају једнакост и морал и на тај начин заправо растурају центар друштва једне државе у ком се налазе разумни (заговорници једнакости пред законом и моралом) и непоколебљиви пред наметнутом мрачном идеологијом стомака и његових предимензионираних порива. У том центру друштва се крије нога за врат махнитима и њу кад поразе рачунају завладаће њихов ум и они ће превладати…

Али напротив, владаће мрак, пакао њихових сопствених порива у ком ће и сами страдати. Нико, ниједан појединац, ниједна група не могу остварити просперитет уколико пропадне читаво друштво.

Ко милује свађу, милује и гријех; ко подиже увис врата своја, тражи погибао. Стварањем криминалне деснице и „тобож“ лека за исту у виду исте такве левице, поларизују, обогаљују човечанство, док иза тог индукованог сукоба два његова уда у једном телу, стоји онај канцерогени део који олако држи да није део организма који растура, а јесте. Са евентуалном пропасти организма пропада и тај део. Јер, људе Бог није створио да буду паразити. А ти људски паразити из личног уверења, након пропасти човечанства неће имати кога да користе. Превођењем жедних из једне, потпуно ишчашене крајности у другу исту такву само другачије поларности… се ствара привидна матрица да нема излаза. Али ми не прелазимо реку. Ми смо та река и ми одређујемо ток.

У свако доба љуби пријатељ, и брат постаје у невољи.

Даље, ћу укратко подстакнути нешто о негацији морала и једнакости пред законом. Та мрачна стратегија је демистификована још давно, а заснована је на ПОДЕЛАМА. Чикам вас да на трен оставите овај текст по страни и претражите нешто на тему Робовских законика (Славе Цодес) који су установљени да људима ограниче грађанска права, ограниче им кретање, забране образовање, да сурово казне и угуше сваку побуну… Размислите само на тему сличности наведеног са данашњом ситуацијом у смислу компромитације грађанских права, ограничења кретања, подривања образовног система, награђивање послушништва и кажњавање за било шта што указује на разумну критику наметнутог једноумља (заправо неумља), беспризорну дисперзију очигледне одговорности…

Циљ ових мрачних законика је био да се робови држе у потпуној покорности и да се спречи било какво организовање отпора. Да ли и данас полако тонемо у исти мрак..?

Дакле, потребна је (између осталог, у најмању руку узев) једна теоријска, научна ревизија како се више не би под појам политичке идеологије сврставало нешто што је засновано на неписаним назорима криминала, под тим подразумевајући најопасније системе за расчовечавање, односно сумрак човечанства. Самим тим ће се из угла научно-образовног система подстаћи и ревизија правног система и судбоносно чупање истог из канџи квазиполитичке и паразитске, од људи одметнуте, групе и враћање истог у службу носилаца суверенитета. Ваља разумски, дијалектички раскринкати десне и леве квазиидеологије. Револуција се своди на вртење у затвореном (зачараном) кругу, док еволуција тек чини напредак у простору и времену (спирала). Просвећење разбија сваки зачарани круг. Зато треба радити на оној вертикали, усправљати разум, кичму.

Нико нема веће љубави од ове: да ко душу своју положи за пријатеље своје.

Цивилизација је ступањ, који се досеже, али није иреверзибилан пут те квалитативно лако може да нам измакне уколико занемаримо основне постулате грађанског друштва и изворе суверенитета који је продукт човекове слободе.

Сваки човек је по рођењу празна таблица, али колективно цивилизацијско искуство и оно добро и лоше, као и непатворене, неизвитоперене цивилизацијске тековине, свакако треба да послуже да се не понављају старе, по човечанство, кобне грешке.

У недељу, 12.7.2026. године у Сремској Митровици;

адв. Иван Татић