Za ono što sam radiš, optuži protivnika. (Jozef Gebels)

Sećate li se ono kad je, potkraj 2021, tadašnji srpski ministar unutrašnjih dela Vulin, sa sekretarom Saveta bezbednosti Rusije Patruševim, ozvaničio “zajedničku borbu protiv obojenih revolucija kao instrumenata Zapada za destabilizaciju slobodnih država”? A baš tada Srbija je, prema nepodeljenom mišljenju svih Poglavičinih evet-efendija, skutonoša i klimoglavaca bila ta – jedina slobodna zemlja u Evropi. Jerbo “Galsko Selo”, to “Ostrvo slobode” jošte nije bilo zasnovano, niti se naslućivalo da će snalažljivi ratnik Asteriks postati onaj, valjda svršeni, student Glišić, a Student Koji Želi Da Uči Pavlović, njegov nerazdvojni snažni prijatelj Obeliks, ali se još tada znalo ko je onaj Getafiks, “(s)mućkaroš” čarobnog napitka koji Ćacistancima, pardon Gal(c)ima, daje nadljudsku snagu.

Inače, samo dan pre ofanzive na “Simulante” (dakle, studente u pobuni), pomalo zaboravljeni i podosta skrajnuti general Šojgu je oštro demantovao Lavrova koji od prošlog leta tvrdi da u Srbiji nije u toku obojena revolucija (već bi deo Zapada voleo da se to desi), pridružujući se tako stavu našega Patrijarha i svetovnog mu Natpatrijarha koji su Putinu lično u brk skresali da je to – „cvjetnaja revolucija“ i tačka.

Bežeći od zloslutnih senki senovitog restorana na Senjaku i katastrofalnih predizbornih prognoza (“naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu”), naša se, “od Boga data” (?), vlast opet dohvatila nesrećnog FSB-ovog pečata iz prošle godine koji, radi autentičnosti, sada dobija i prezime (“Bobetnikov, čovek profesionalac”), e da bi dokazala da “nije bilo zvučnog topa”, već, izgleda, samo “produženog megafona Sime Spasića”, što ja od početka tvrdim?

“…To što su meni uradili će biti najstrašnija istorija beščašća, laži, kleveta, dehumanizacije, metaforičkog ubijanja, character assassination, što je gore od stvarnog ubijanja… sve perverzno inverzno, ni vi ni ja nismo pucali u njih, oni jesu pucali u mene neometano sve vreme… što su me ubijali kao čoveka, da ljudi nemaju predstavu o meni kao ljudskom biću, sigurno su uspeli deo ljudi da uvere u to… trebalo je da se razori Srbija koja misli srpski, cilj je bio da se vrati Srbija do 2012, Srbija propadanja i neuspeha…”, sasuo je sve to u jednom dahu, jednom cevčicom u sve srpske mozgove odjednom, poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH).

.   .   .

Ko se to nama tamo malo uspaničio? Onaj koji je, uoči 15. ožujka 2025, kuražno oformio Nezavisnu Državu Ćacistan (En-De-Ća) u sred dvorskog parka Obrenovića i Karađorđevića, pokretnim toaletima opkolio osmatračnicu srpskih vojvoda saz(i)danu od kamena donetog sa Kajmakčalana i u En-De-Ća, kao u tor, strpao i Stari i Novi dvor, i Predsedništvo i Skupštinu grada, pa na nekoliko meseci, i Skupštinu Srbije – a sve s ciljem da, kako je tada najavio na sednici Glavnog odbora SNS, „pusti da svet vidi ko je prvi počeo“, a onda će „država reagovati i svirati kraj“!?

Hegelovski hladno („ako se činjenice ne slažu s vama i protive se vašem poimanju i tumačenju sveta, tim gore po činjenice“), predsednica parlamenta pod državnim udarom i buduća v.d. vrhovna komandantkinja, iznela je tezu izokrenutu za 180 stepeni: Hteli su, tako što su „izmislili zvučni top“ i, tako „simulirajući, d’ ubiju predsednika i izazovu građanski rat“…

Iako je, još te večeri, 15. marta, prošloga proleća, kao u pesmi „izdali me prijatelji, izdao me brat“, Dvorski Vučićoid, po narudžbini Dvorskog Odvjetnika, emitovao pesmu Dvorskog Guslara „Duni vetre, malo preko jetre“.

Sve opasno liči na pripremne radnje da Samodržac koji je okupirao sve tri grane vlasti studenstski pokret proglasi za terorističku organizaciju.

Što je i najnoviji živi dokaz da, svakoga dana, u svakom pogledu, sve više „napredujemo“ iz autoritarne u totalitarnu vlast.

Kao što završih kolumnu “Šta posle srpskog „Ermächtigungsgesetz“?” (17.5.2026): “A onda je, sada već ovlašćeni, vrhovni zakonopisac, zakonodavac i zakonotumač, 19. avgusta 1934, sam sebi u slavu, e da bi mu i nemački narod potvrdio novu funkciju Firera, organizovao referendum o tome da li da mu se prizna dvostruka pozicija – šefa države i šefa vlade. Odziv je bio 95-odstotni, a rezultat fenomenalan: čak 90 odsto nemačkih građana reklo je „ja“ (da) objedinjavanju Hitlerovih funkcija! Time je postao ne samo (i) vrhovni komandant nemačkih oružanih snaga i „najviši (jedini) zakon“ u zemlji, nego je i činjenicom da ga je podržalo čak 38 miliona Nemaca, „zapušio“ usta svim tadašnjim kritičarima u inostranstvu. Postao je, praktično, legalno nesmenjiv, jer je objedinjavao funkcije i šefa države i šefa vlade. Nemački vojnici su, od tog trenutka, zakletvu polagali ne više Nemačkoj, već lično Fireru, ali ne samo oni, nego su i državni činovnici morali da mu se zaklinju na odanost.” 

.   .   .

Dok je prizemljeni deo Ćacistanaca iz vazdušno-desantnog odreda sa čarter leta za Tivat, već počeo da preskače granične metalne ograde svoje En-De-Ća i da, na teritoriji ostatka Srbije, napada neke druge (preferiraju strane, npr. sa Humboltovog univerziteta) studente i profesore – u zgradi preko puta, buduća v.d. vrhovna komandantica i popečitelj pravde „simulirali“ su navodne pohvale Venecijanske komisije o ispravkama prepravki pravosudnih doktora Mrdića zakona da, vele oni, „tamo su nas svi pohvalili toliko da su rekli da, u poslednjih nekoliko godina, nisu videli nešto do te mere pozitivno“.

Mada se mnogo više čini da je Srbija, a propo evropskog šamara na temu tzv. nezavisnog sudstva i samostalnog tužilaštva, u poziciji maturanta koji je pao na popravni, pa se još i hvali time što je u avgustu, na popravnom, dobio dvojku, pa sad gleda šta će i gde će, jer su njegovi ispisnici još u julu ispolagali prijemne i već poupisivali fakultete.

Dvorski Vučićoid je priopćio da je je u čarteru za Montenegro bilo „90 Srba, među njima i deca, žene, stariji i bolesni ljudi.” Uveče su, za Poglavicu, to već bili “sportisti i patriote Srbije”, koji su, navodno, samo poželeli da se Poglavica, sa njima i među njima, kao svoj među svojima, “oseća lepo”, baš kao i na Kineskom zidu sa folkloristima koji su, iz istih razloga, a na račun poreskih obveznika Srbije, leteli u Kinu. E, da bi njemu bilo lepo.

Klasičan šablon: Prvo se kreira i širi panika o rušenju države i ugroženosti Poglavičinog života, zatim taj po medijima glumi neustrašivog heroja koji se ničega ne boji, a sve to služi kao paravan za odvraćanje pažnje sa stvarnih gorućih tema i problema i kao opravdanje za represiju nad građanima.

A može im se, pošto “mejnstrim” nazovinovinarstvo u Srbiji deluje na postulatima Orbanovog (no, tamo je to, ipak, bilo “lajt”), ali hardkor” žurnalizma.

U Mađarskoj je to, donedavno, sve kuvano, a kod nas se i dalje kuva i distribuira iz jedne kuhinje, od pisanja vesti do diktiranja naslova. Centrala proizvodi “(dez)informativne sadržaje”, a  na medijima je samo da ih gotove preuzmu i emituju. “Novinarska” pitanja se naručuju ili prosleđuju sa jedne adrese. Vođine posebne “misli” se potcrtavaju i, pod obavezno, prenose u integralnoj verziji.

.   .   .

*Moj Fireru! Kao što smo izvršavali naše dužnosti u prošlosti, tako ćemo i u budućnosti čekati tvoju i samo tvoju naredbu. A mi, drugovi, znamo samo jednu stvar: da izvršavamo naredbe našeg Firera i da dokazujemo da smo ostali potpuno isti – odani samo svom Fireru – Adolfu Hitleru. Zig hajl! Zig hajl! (Viktor Luce, vođa SA odreda, govor na Praznik rada Rajha, 1934)

Znak odanosti Fireru, tridesetih godina prošlog veka, bio je pozdrav „Sieg Heil“, što bi značilo „Živela pobeda” ili „Slava pobedi”. “Heil” može da se razume i kao “spas”, “zdravlje”, “pobeda”, i kao pozdrav, kao naše “živeli” ili “neka te prati blagoslov”. Firer, ako bi uopšte odgovarao, odgovarao je samo sa “Heil” ili, ređe, sa „Führergruß“.

Ne budi primenjeno, kako su dalje “odrastale” paramilitarne fondacije unutar Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke? 

U knjizi “Čovek koji je stvorio Hitlera – rađanje vođe” (Okean, Beograd, 2004), psiholog i predavač iz oblasti kliničke psihologije i psihopatologije na univerzitetu u Saseksu, istražujući život i delo dr Edmunda Roberta Forstera koji je, pri kraju Velikog rata, u vojnoj psihijatrijskoj bolnici u Pauzevalku, uz pomoć metoda “pobede volje”, (iz)lečio kaplara Adolfusa (u prevodu: “plemeniti vuk”!) Hitlera od histeričnog slepila – tvrdi da Firer nije bio talentovan govornik, ali je “svoj zanat demagoga govornika, godinama učio i izučio u teškoj i neumoljivoj školi, u kojoj je nasilje bilo uvek prisutan pratilac njegovih reči”.

U jednom intervjuu, ranih dvadesetih godina 20. veka, sam Hitler je rekao: “Javilo mi se da ću ja osloboditi nemački narod i učiniti Nemačku velikom!”

Prve dve godine partijskog vojevanja, Hitlerovi  telohranitelji, koji su provokatore šutirali i udarali palicama bili su neorganizovana ekipa kavgadžija, više motivisana očekivanjem tuče i besplatnim pivom nego političkom odanošću.

Od avgusta 1921. ove “redare”, najpre Karl Majer, pa onda Ernst Rem, organizuju u disciplinovanu borbenu jedinicu, bezazleno je krsteći imenom “Gimnastička i sportska divizija” koja će, kako je pisalo u lecima za regrutaciju (pisao “Volkischer Beobachter”), “ostvariti i širiti vojničku ideju slobodne nacije. Ona će usaditi u srca mladih članova neizmernu želju za akcijom, utuviti i utisnuti u njihove mozgove da ne stvara istorije ljude, već ljudi istoriju”.

Petog oktobra 1921. ta je jedinica dobila novo ime, Sturmabteilung (Jurišni odred; SA) i novog komandanta, Johana Ulriha Klinča. Ljudi su bili opremljeni jeftinim kakibraon košuljama iz armijskih viškova, prvobitno namenjenih trupama u Africi, što je bio razlog da ova veoma organizovana “narodna vojska” koja je ulivala strah postane poznata kao “Braon košulje”. Kasnije, da bi parirao sve većoj moći SA odreda, Hitler je organzovao “pretorijansku gardu” koja se zaklinjala na vernost njemu, a ne partiji. Ovi ljudi koji su nosili crne skijaške kape, sa srebrnim dugmadima u obliku mrtvačke glave i trake sa crno obrubljenim krstovima na rukama bili su jezrgro za “Zaštitnih odreda” (Schutzstaffel; SS) koji su zvanično nastali 9. novembra 1925.

Nakon dolaska NSDAP na vlast, ministar unutrašnjih poslova Herman Gering je, kao deo svoje unutrašnje političke borbe sa komandantom SS-a Hajnrihom Himlerom, osnovao novu nezavisnu formaciju pruske političke policije, pod imenom Geheimes Staatspolizeiamt (Državna tajna policija), skraćeno Gestapo.

Gestapo je stavljen iznad zakona jer je (dotadašnja) policija mogla da izvršava svoje dužnosti “samo u okviru postojećih zakona”. Među najcitiranijim Geringovim naređenjima bila su i ova: “Prvo pucaj, pa onda istražuj. Ako pogrešite, ja ću se za to pobrinuti.” Pa: “Svaka greška koju naprave moji policajci moja je greška. Meci koji ispaljuju su moji meci.” Pa, posle “paljenja Rajstaga”: “Ne zanima me da sprovedem pravdu. Moj je zadatak da uništim, istrebim.”

.   .   .

Ide Vidovdan, a time i, makar i sa godinu docnje, promocija knjige “Kako sam ih (obojenu revoluciju) pobedio svuda u svetu”, te, kako već najavljuje Dvorska Promidžba, “najveći skup u istoriji”, pošto se povest  računa ne od p.n.e. ili Hristove nego od A.V. ere, tj. leta Gospodnjeg 2012.

En-De-Ća je, za naprednu “copy paste” promidžbu, evo već drugu godinu, nešto kao srednjevekovni kitnjasti nemački Nirnberg, za originalnu NSDAP propagandu. Mesto za pokazivanje moći i lojalnosti Vođi, ali i glavni, za “ne daj, Bože”, mobilizacioni punkt  lojalističkih snaga. I, ako čitate konkurs namenjen civilima bez policijskog iskustva (!) da se prijave za prijem u posebne jedinice MUP-a, možda i buduća glavna regrutaciona baza naših specijalnih policijskih snaga.

Šest godina uzastopno Nirnberg je bio “oduševljeni domaćin” veličanstvenih godišnjih nacionalsocijalističkih partijskih skupova i lojalističkih vojnih i paramilitarnih parada u cilju prikazivanja “trijumfa volje” nad nevoljom. Nirnberg je, kao raskršće sedam glavnih železničkih linija, bio lako dostupan; stari centar grada je bio relativno skučen, tako da je, čak i skromniji broj “lojalista” mogao da predoči impresivnu predstavu sile, paradirajući uskim ulicama. Grad iz 11. veka, sa kosim krovovima, tesnim vijugavim kaldrmisanim ulicama i kitnjastim mostovima, bio je u potpunom skladu sa nacističkim pseudomitološkim i romantičarskim “narodnjačkim” korenima.

Čim je došao na vlast, 1933, Reichskanzler je naredio svojim arhitektama da, na jugoistočnim obodima, naprave veliki kompleks građevina i arena na otvorenom, kako bi obezbedili amfiteatre za skupove. To je podrazumevalo i tri ogromna platoa za održavanje smotri, od kojih je svaki mogao da primi oko pola miliona ljudi, pa arene u kojima su se održavali javni i paradni vojni manevri, kao i “Grose štrase”, betoniran, 1600 metara dugačak i 90 metara širok prostor, duž kojeg su mogle da paradiraju velike vojne formacije i oklopna vozila.

Pisac Alan Vajks je ovako opisao ikonografiju skupova nacionalsocijalista: “Jeftina teatralnost nije izostavljena, niti se štedelo u velikoj melodrami koja je slavila neumoljivo čudovište nacizma. Pod svetlošću reflektora, uokvireni natkriljujućim zastavama, vatrometom i insceniranim bitkama, gromoglasna ratnička muzika I hipnotički napevi gušili su racionalnost, ali ne i Firerovu kreštavu tiradu ispunjenu mržnjom.”

Ovaj prikaz nemačkog  Mesije najživopisnije je predstavljen u filmu Leni Rifenštal o partijskom kongresu NSDAP, 1934, “Trijumf volje”. Film počinje sporim, lirskim prikazom planina i oblaka, a onda se oblaci polako razilaze i vidi se avion koji leti iznad hiljada jurišnika u braon košuljama, što marširaju u naizgled beskrajnoj povorci. Senka aviona se, uz simfonijsko izvođenje himne nacista “Marš Horsta Vesela”, pretvara u crno raspeće i pomera se iznad ogromne mase. Apokaliptičnim simbolizmom Rifenštal je uporedila Hitlera sa vaskrslim Hristom koji silazi sa neba i donosi vojničku i političku slavu i oslobađanje od prošlih grehova onima koji su sledbenici nove nacističke “religije”…

.   .   .

Uoči poslednjeg studentskog skupa u Novom Sadu nije stigla tradicionalna “anonimna dojava” da su, u svim vozovima, na svim železničkim linijama širom Srbije, postavljene bombe, ali je Više javno tužilaštvo u Beogradu podiglo lestvicu na najviši nivo, tvrdnjom da su studenti, na ranijim plenumima, isplanirali kako da simuliraju upotrebu „zvučnog topa“ 15. marta prošle godine, sve sa ciljem da državni organi „u domaćoj i međunarodnoj javnosti budu optuženi za upotrebu ‘zvučnog topa’, kako bi se stvorila panika i strah kod građana, te izazvali nemiri koji bi doveli do nasilne promene ustavnog uređenja i ugrožavanja bezbednosti države“. Zamenik višeg javnog tužioca najavio je da će “nadležni organ MUP-a, a to je Služba za borbu protiv terorizma, koja je inače specijalizovana za terorizam i za ekstremizam, a ovo predstavlja ekstremizam, utvrditi identitet četiri grupe lica koji će posle toga biti procesuirani”.

A opseg kazni koje naš Krivični zakonik propisuje za “dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije” i slične (“terorizam”) nepodopštine se kreće od minimalno, šest meseci do doživotne robije.

To je svako onaj ko:  “ugrožava nezavisnost” tako što na protivustavan način pokuša da dovede Srbiju u položaj potčinjenosti ili zavisnosti prema nekoj drugoj državi; “prizna kapitulaciju ili okupaciju” tako što potpiše ili prizna kapitulaciju ili prihvati ili prizna okupaciju Srbije ili pojedinog njenog dela; “ugrozi teritorijalnu celinu” tako što silom ili na drugi protivustavan način pokuša da otcepi neki deo teritorije Srbije ili da deo te teritorije pripoji drugoj državi.

To je i onaj ko: “napadne na ustavno uređenje” tako što silom ili pretnjom upotrebe sile pokuša da promeni ustavno uređenje Srbije ili da svrgne najviše državne organe i onaj koji “poziva na nasilnu promenu ustavnog uređenja” tako što u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja ili bezbednosti Srbije poziva ili podstiče da se silom promeni njeno ustavno uređenje, svrgnu najviši državni organi ili predstavnici tih organa ili onaj ko, u nameri rasturanja, izrađuje ili umnožava materijal koji je po svom sadržaju takav da poziva ili podstiče na vršenje dela prethodnog stava ili ko upućuje ili prebacuje na teritoriju Srbije takav materijal ili drži veću količinu tog materijala u nameri da ga on ili neko drugi rastura…

Jednako loše bi se, prema našem KZ-u, proveo i svako onaj ko bi počinio krivično delo “terorizma”, kojim se kvalifikuje nečija “namera da ozbiljno zastraši stanovništvo, ili da prinudi Srbiju, stranu državu ili međunarodnu organizaciju da nešto učini ili ne učini, ili da ozbiljno ugrozi ili povredi osnovne ustavne, političke, ekonomske ili društvene strukture Srbije, strane države ili međunarodne organizacije”, tako što bi “napao na život, telo ili slobodu drugog lica”, “izvršio otmicu ili uzimanje talaca”, “uništio državni ili javni objekat, saobraćajni sistem, infrastrukturu uključujući i informacione sisteme, nepokretnu platformu u epikontinentalnom pojasu, opšte dobro ili privatnu imovinu na način koji može da ugrozi živote ljudi ili da prouzrokuje znatnu štetu za privredu”, “izvršio otmicu vazduhoplova, broda ili drugih sredstava javnog prevoza ili prevoza robe”, onaj ko “proizvodi, poseduje, nabavlja, prevozi, snabdeva ili upotrebljava nuklearno, biološko, hemijsko ili drugo oružje, eksploziv, nuklearni ili radioaktivni materijal ili uređaj, uključujući i istraživanje i razvoj nuklearnog, biološkog ili hemijskog oružja”, onaj ko “ispusti opasne materije ili prouzrokuje požar, eksploziju ili poplavu ili preduzima druge opšteopasne radnje koje mogu da ugroze život ljudi”, ko “ometa ili obustavi snabdevanje vodom, električnom energijom ili drugim osnovnim prirodnim resursom koje može da ugrozi život ljudi”. Ali, i svako onaj “ko javno iznosi ili pronosi ideje kojima se neposredno ili posredno podstiče na vršenje krivičnog dela terorizma”.

No, da li, u većini ovih mogućih dela i njihovih potencijalnih počinilaca, prepoznajete studente ili, možda, nekoga sa pr(a)ve strane? Da li je cilj da se “nepostojeća studentska lista”, tj. prava opozicija proglasi za terorističku i zabrani joj se učešće na izborima, nešto slično što se događalo na trima izborima (novembar 1933, mart 1936, te 1938) u Nemačkoj, nakon što je, na osnovu Zakona o prenosu ovlašćenja, zabranjen rad svim partijama osim NSDAP?

.   .   .

Aleksandar je ime već promenio u “Srbija”, a Vučić prezime u “Pobeđuje” što, ne bud’ primenjeno, izgleda kao nastavak krađe, prekrađe i falsifikovanja nemačke nacionalsoscijalističke propagande iz tridesetih godina 20. veka.

“Srbija pobeđuje” (“… na svim frontovima”), pa je umalo pobedila i na “frontu” protiv mladunaca strašnih belih čiopa ugnjezdenih na palati “Albanija”!

Slogan „Deutschland siegt an allen Fronten“ („Nemačka pobeđuje na svim frontovima”) stidljivo je korišćen i pre, a masovno je, radi stvaranja iluzije o nepobedivosti nemačke vojske i održavanja visokog morala među Nemcima, uz simbol “V” (od eng. Victory), eksploatisan u fazi brzih vojnih uspeha i prodora, na početku Drugog svetskog rata.

Parola je korištena na plakatima, lecima, ali i u obliku grafita po fasadama zgrada u okupiranim gradovima, na Ajfelovoj kuli u okupiranom Parizu, a visila je i na sedištu  “Soldatensender Belgrad” (Vojni nemački radio Beograd), tamo gde je danas naše Ministarstvo inostranih poslova.

Radio Beograd je tada imao najmoćniju mrežu releja u ovom delu Evrope, čuo se od Narvika do severne Afrike, od Panonije preko Sahare do Bliskog istoka, zbog čega su nacisti, nakon okupacije Kraljevine Jugoslavije, u Beogradu stacionirali odsek za propagandu za ceo Jugoistok.

Poručnik Karl-Hajnc Rajntgen, zadužen za početak rada “Sender Belgrad”, nije imao previše muzičkih ploča, pa je zato, u emisiji “Čas za vojnike”, na nemačkom, najčešće puštana pesma “Lili Marlen”, u oiginalnoj interpretaciji nemačke šansonjerke Lale Anderson. Obožavali su je “nemački vojnici od Tripolija, preko Kavkaza, bosanskohercegovačkih planina do grčkih ostrva”. Stekla je ogromnu popularnost, pa je, do kraja rata, emitovana je svake večeri od 21:55 časova, a “Sender Belgrad” je postao prepoznatljiv po njoj. “Lili Marlen” je, tako, spontano ili smišljeno, svake večeri, makar na nekoliko minuta, “ujedinjavala srca ljutih neprijatelja” iz zaraćenih strana, u “univerzalnom muškom osećanju – ljubavi prema ženi”. Svakog dana slušalo ga je šest miliona ljudi sa obe strane fronta.

“Sender Belgrad” je imao je i deo programa na srpskom jeziku, a predsednik kvislinške vlade Milan Nedić je doneo svojevrsnu uredbu o obaveznom prenošenju i slušanju emisija “srpske obaveštajne emisije Radio-stanice Beograd” po javnim lokalima, kada je po kafanama morala da “vlada potpuna tišina, a gosti nisu smeli da budu posluživani”. 

Cvijetin Milivojević