Srbi kao i Jermeni žive na geopolitičkoj i komunikacijskoj raskrsnici. Samo smo mi, srećom, ipak u malo povoljnijem položaju. Protiv nas deo velikih i regionalnih sila, kao i oponenti iz okruženja, deluju sa namerom da spreče, i to u bilo kojoj formi, objedinjavanje srpskog prostora (van širih integracija koje bi anulirale srpsku državnost).

Štaviše, deluju i ofanzivno (ne samo defanzivno da bi nas sputavali da realizujemo svoje legitimne nacionalne pretenzije) kako bi konačno bio zaokružen habzburški projekat (koji je u modifikovanom vidu kasnije pretočen u titoističku nacionalnu politiku) državnog pa asimetrično i nacionalnog te crkvenog svođenja srpstva na tzv. srbijanstvo. Sve to je za nas opterećujuće, ali ipak ne onoliko koliko za Jermene činjenica da je dubinska težnja Turaka potpuno eliminisanje njihovog državnog ako ne i nacionalnog prostora.

U skladu sa široko prihvaćenim bečkim geopolitičkim principima u vezi sa nama – sprečavanje ujedinjenja Srba zapadno od Drine sa ostatkom našeg naroda, onemogućavanje državnog jedinstva Srbije i Crne Gore, i forsiranje albanizacije Kosova i Metohije – Beogradu je bar ostavljeno ono što su komunisti nazvali „uža Srbija“. Taj prostor je zamišljen kao neka vrsta „srpskog rezervata“ pod vrhovnom kontrolom vodećih zapadnih sila (čiji krug je istorijski promenljiv, ali prema našim nacionalnim težnjama ovako ili onako stalno ograničavajući). Jermenima tako nešto nude samo „umereni“ turski faktori, imajući u vidu tek sever današnje Republike Jermenije, dok ekstremisti maštaju o potpunom pokoravanju malog preostalog jermenskog prostora koji deli „turski svet“.

Dodatna nesreća i za Srbe i za Jermene je to što oni koji su kroz istoriju u oba slučaja bili najspremniji da nam pomognu, a to su Rusi, danas imaju u većoj meri ograničen radijus dejstva u našim regionima, te niz svojih prioritetnih problema tako da se mi osnovano (ali zaboravljajući da je normalno da svako prvo gleda sebe) nekada osećamo zapostavljenim. Na to se nadovezuju iluzija o ruskoj svemoći koja se neretko pretvara u razočarenje. Često se i kod nas i u Jermeniji previđa da Rusija nije supersila kao nekada SSSR već jedna od velikih sila koja se bori za sopstveni opstanak u tom statusu, i to često izolovana jer nju Zapad, kolikogod bio nesložan, smatra tuđim elementom (tako je bilo i u prošlosti čak i kada su sa njom neki zapadni činioci privremeno ulazili u saveze).

Bez obzira na rečeno, bez trunke idealizacije rusko-srpskih odnosa, od rađanja moderne srpske države u Podunavlju tokom naših ustanaka početkom 19. veka, preko potonjih ratovanja za proširenje teritorije Srbije i njene golgote te vaskrsa u Prvom svetskom ratu, mi nismo imali boljeg pomagača od Rusije. Ona je nekada i žrtvovala naše interese radi svojih – dovoljno je setiti se Rajhštatskog sporazuma iz 1876.  – ali nam realno kroz novovekovnu istoriju niko nije bio veći i trajniji oslonac od nje. Bilo bi lepo da jeste, ali fakat je da nije. Rusi nam možda nisu uvek pomagali koliko smo želeli, ali nas nisu ni zatirali. Isto važi i za Jermene i njihove veze sa Rusima.

Polazeći od toga da se setimo onoga što je rečeno u prvom delu ovog teksta: „nema ničeg novog pod suncem“. Svet se toliko menja da je smešno ako neko misli da u budućnosti, i to ne tako dalekoj (kada se evroatlantski poredak još više uruši), nije sasvim moguć neki novi turski pohod na Balkan, a pri tome današnja Turska je mnogo jača od balkanskih država nego što je to bilo Otomansko carstvo u 14. i 15. veku. Ono se, dobro organizovano i centralizovano, tada pre koristilo unutrašnjim rasulom državnih tvorevina balkanskih hrišćana nego svojom nadmoćnošću.

Ne treba robovati onome na šta smo navikli. Svet je dinamičan. Geopolitički odnosi i rasporedi figura se drastično menjaju, i to nekada preko noći. Ko je još 1985. verovao da za 6-7 godina više neće biti ni Sovjetskog Saveza niti tzv. istočnog bloka? Kome je delovalo još samo pre 5 godina da je realan rusko-ukrajinski frontalni rat odnosno posredno sukob Rusije sa NATO-m,  koji u mnogome podseća na kombinaciju Prvog svetskog rata i naučno fantastičnih filmova sa letećim i drugim ubojnim spravama bez ljudskih posada? Uostalom, ko je još početkom 1995. kod nas smatrao da će za pola godine pasti Knin i biti zbrisana Srpska Krajina ili krajem 1998. mislio da će se naša vojska i policija povući sa Kosova i Metohije i tu našu pokrajinu prepustiti kontroli NATO okupatora i njihovih albanskih separatističko-terorističkih marioneta?

Sve to se desilo. Ne zavaravajmo se stoga da već za koju deceniju, kada se SAD vojno povuku iz onih regiona koji nemaju za njih vitalno važne resurse kao što je recimo naš, Ankara agresivno neće krenuti u realizaciju svog neootomanskog projekta. A njen pohod – koji sigurno nemalom broju Srba za sada naivno deluje nemoguće – sa radošću bi mnogi dočekali od Severne Makedonije, preko Kosova i Raške oblasti, do Bosne i Hercegovine. Ono što Srbima deluje kao moguća okupacije, nemalom delu brojne muslimanske populacije u našem okruženju izgleda kao uspostavljanje geopolitičkog okvira koji je u skladu sa njenim željama. I ne radi se tu primarno o religiji, već o geopolitičkim sentimentima i orijentirima koji su vekovima stvarani na osnovu verske identifikacije te opstaju do danas.

Kao što su se mnogi Srbi molili za pobedu ruskog pravoslavnog oružja i kada sami nisu ratovali, ili su se Hrvati poistovećivali sa katoličkim silama, albanski muslimani, islamizirani Srbi (Bošnjaci) i muhamedanski Bugari (Pomaci) smatrali su Tursku svojom geopolitičkom zvezdom. Tako je bilo i nije se radikalno izmenilo do danas. Muslimanski Balkan je i dalje izrazito sklon Turskoj. Otuda, Turci veruju da je za realizaciju njihovih imperijalnih ideja i te kako osnovan i zapadni vektor: balkanski prostor smatraju „svojim“ i tu ima ko da ih sa radošću dočeka i podrži.

Sa dve strane Turske nalazi se srpski i jermenski prostor koji su skoro pa podjednako ugroženi od strane onih koji snuju neootomanske snove (što je u krajnoj liniji legitimno, iako za nas neprijatno, kao i ideje o obnovi ruske imperijalne zone). To, da ponovim, ne smeno da zaboravimo ni na tren, i kada momentalno imamo neke druge prioritete (kao što je demokratizacija zemlje i unapređenje životnog standarda njenog stanovništva). Sve što nam sada deluje bitno može da se sruši kao kula od karata kao što se dogodilo u drugoj polovini 14. veka. U krajnoj liniji, kako reče Hegel, „istorija se ponavlja, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa“. Pri tome imajmo u vidu da geopolitičke farse nisu smešne već bolne. Kako se to u otomanskom ključnu ne bi desilo iznova nama ili kako bismo mogli da se nosimo i sa opasnim izazovima, moramo mudro da postupamo.

Rusija, kao što rekoh, niti uvek može ili hoće da nam pomogne, niti je poželjni demokratski uzor, a ni njenoj populaciji ne cvetaju ekonomske ruže. Ali je sila koja vekovima traje u raznim ideološkim i teritorijalnim formatima, te je od svih moćnih faktora u dugom razdoblju objektivno najprijateljskije nastrojena prema Srbima. Ako se sami nje ne odreknemo – što uporno zagovaraju naši NATO i EU lobisti i njihovi mentori – ona nas neće pustiti niz vodu. To je i pitanje njenog međunarodnog prestiža – jer u njoj mnogi u svetu vide silu tesno povezanu sa Srbima – i javnog mnenja te zemlje.

Samo je bitno da Beograd prema Moskvi ima dosledno korektan odnos, što sadašnja vlast nažalost ozbiljno narušava iako Rusija i te kako pokazuje veliko strpljenje i mnogo toga se pravi da na adekvatan način ne vidi (glasanje Srbije više puta protiv RF u UN, skrivena prodaja ubojnih sredstava Ukrajini, neformalno uvođenje sankcija Rusiji u nizu ekonomskih i drugih sfera). Ipak, mleko još nije prosuto, i ne sme da bude jer to je pitanje naše strateške bezbednosti.

Od potencijalnog neootomanskog prodora na Balkan ili drugih mogućih nevolja u dolazećem policentričnom svetu sa više globalnih i regionalnih grabljivaca u areni u kojoj se nalazimo, neće nas zaštiti ni odumirući NATO, niti sterilna EU koja nema potencijal da postane vojna sila (uostalom pogledajmo samo njenu demografiju, tj. udeo muslimanske populacije među onima rođenim od 2000. pa nadalje). To može samo Rusija, i to čak preventivnim stavom, ako je Ankari jasno da smo u krugu prijateljskih odnosa te nuklearne slovensko-pravoslavne sile.

No, vratimo se onome što je do sada više puta rečeno o opravdanosti politike više spoljnopolitičkih stubova. Ne zagovaram radikalno okretanje Srbije Rusiji, kao što to nisam radio ni sa Jermenijom. Nastojim da analiziram stvari racionalno a ne da istupam ideološki motivisano. Naša privredna sadašnjost i dogledna budućnost umnogome zavise od EU okruženja. Tamo uz to imamo i višemilijonsku dijasporu; mnogi Srbi su individualno te porodično u EU. Svakako i mnogo toga u oblasti uređenja sistema i demokratskog razvoja možemo da naučio od razvijenih evropskih zemalja. Što sve znači da nam je saradnja sa njima više nego potrebna, a i, koliko je to realno, to važi i za unapređenje odnosa sa SAD i naravno sa Kinom.

Vašington je, budimo realni, ipak sve manje u praksi zainteresovan za naš prostor, dok je Peking primarno orijentisan na ekonomsku saradnju, a politika je tu prisutna tek radi njene podrške. Ostaju nam Rusija i EU kao primarni ili tačnije noseći stubovi srpske spoljne politike. EU u ekonomskoj i demokratsko-sistemskoj sferi (uz isključivanje LGBT, imigrantskih i drugih tamošnjih zloupotreba tzv. ljudskih prava), a Rusija delimično u energetskoj oblasti i kao strateški garant državnog i nacionalnog opstanka. I tu nemamo prostor da se bilo koga nepotrebno odričemo jer naš interes je da balansiramo.

Moskva od  nas i ne traži ekskluzivitet u odnosima (što za sada zahteva od Jermena), ali Brisel sve upornije insistira na tome, dok njegovi ovdašnji propagandisti plaše srpski narod da ako se sada ne opredeli čekaju nas ogromni ekonomski problemi. Koješta. Oni su u nekoj meri realni zbog nakaradnog vođenja Srbije od strane Vučićevog kriminalnog kartela, koji besomučno pljačka ovu zemlju i tome podređuje ekonomsku politiku. Ali ne radi se o tome da nam Brisel sprema giljotinu ako mu se ne priklonimo tako da što se potpuno ne odreknemo Kosova i ne pokidamo veze sa Rusijom. To su prazne priče o strašnim vešticama za veliku decu.

EU je svesna da bi guranjem Srbije od sebe zbog njene nespremnosti da kapitulira, otvorila balkansku Pandorinu kutiju sa potencijalnim izazivanjem nemira na svojim obodima. U krajnoj lini geopolitički atraktivan prostor kao što je naš, nikada ne ostaje imperijalno nepopunjen. Ako neko ne želi da opstane srpsko balansiranje i krene na nas đonom, reskira da se stvari okrenu na njegovu štetu (druga stvar je cena koju bismo i mi plaćali). To dobro shvataju u briselskim kuloarima i neće ići predaleko, štagod njihovi lobisti govorili kako bi plašili Srbe. Više puta kroz istoriju demonstrirana moć srpskog inata se ne zaboravlja!

Mi imamo realan prostor, u to sam 100 posto siguran, da nastavimo da nominalno vodimo – a kada se izborimo za rušenje SNS kartela sa vlasti, uz nadu da on neće biti zamenjen drugim evroatlantskim kvislinzima, da to činimo i mnogo realnije – politiku geopolitičkog ravnotežnog klackanja. Da ka EU idemo putem što tešnjeg ekonomskog povezivanja (do interesno prihvatljive granice za obe strane) te usvajanja onih tzv. evropskih vrednosti koje nam deluju produktivno, ali bez vojnopolitičke integracije sa onima koji nam u tome nisu bliski, a i zahtevaju kao cenu za ono što nam i ne trba odricanje od ustavnog teritorijalnog integriteta i dela suvereniteta.

Uporedo, bez sadašnje podmukle blokade sa naše strane, važno je da razvijamo energetske, vojnotehničke i sve druge veze sa Ruskom Federacijom i u meri u kojoj je to moguće Kinom, i to uz demonstriranje prijateljskog stava prema njima (a pogotovo Moskvi) što je ne samo odraz raspoloženja srpskog naroda, već i investiranje u stratešku bezbednost. Jer, da to ponovim za kraj, kolikogod nam Zapad načinio štete od 1918. naovamo (podrškom nakaradnom jugoslovenskom projektu, guranjem Srba u Drugi svetski rat kao topovskog mesa, žrtvovanjem  našeg naroda pred kraj pomenutog rata radi trampe sa Sovjetima koje ne treba poistovećivati sa Rusima, rasparčavanje srpskih zemalja krajem 20. veka), on nije pretnja makar opstanku „krnje“ Srbije, a Turska i to realno može da bude (a da ne govorimo o RS koju bi rado zatrla, bez obzira na lažno otopljavanje međusobnih odnosa).

Sve slabiji Zapad nam u kritičnom momentu u vezi sa tim neće pomoći, a Rusija i iz svojih interesa hoće. Balkanski pravac turske ekspanzije je tesno povezan sa kavkaskim i srednjoazijskim, i u Kremlju to dobro znaju i onda kada se pozerski grle sa predstavnicima Ankare. Stoga na Rusiju i iz tog razloga možemo da se oslonimo više nego na ikoga drugog kada se radi o suzbijanju neootomanske pretnje. Radi EU iluzija to, ali i štošta drugo o čemu sada nije bilo reči a bitno je, ne smemo da ugrozimo. To je pitanje našeg opstanka kao i iznalaženje odgovarajućeg aranžmana u trouglu Jerevan – Moskva – Vašington za Jermene. Naš geopolitički i ekonomski nužni trougao, bez čijeg zapostavljanja ma koje vrste imaćemo veliku štetu, jeste Beograd – Brisel – Moskva. To je realnost, sve drugo su opasne bajke.

Toliko za sada o izazovima policentrizma. Kako bi rekli Rimljani: „Pametnom dosta“! Za Srbe je nesporno kratkoročno i dugoročno najpametnije da se drže, i to suštinski a ne površinski kao što radi kriminalno-veleizdajnička vlast koju imamo, doktrine više geopolitičkih stubova!

Dragomir Anđelković