Američka politika prema Iranu ne završava se u Teheranu. Nuklearni program, Hormuz, Izrael, Saudijska Arabija i raketne pretnje jesu vidljivi sloj krize, ali ispod toga stoji mnogo veća strateška partija u kojoj je Iran samo prva tabla, dok je Kina konačni protivnik. Bliski istok je prostor kroz koji prolazi energija, energija je krvotok kineske ekonomije, a kineska zavisnost od pomorskih ruta pretvara svaki ozbiljan američki potez u Zalivu u signal koji se pažljivo čita u Pekingu.
Trumpova igra sa Iranom nije samo pitanje bombe. Nuklearna priča jeste važna, ali ona je pre svega poluga kojom se Iran može pritisnuti, Hormuz držati otvorenim, tržište nafte smiriti, a američka pozicija u Zalivu ponovo učvrstiti. Ako bi se Amerika zaglavila u novom beskonačnom sukobu sa Iranom, Kina bi dobila ono što najviše želi: vreme, prostor i američku pažnju potrošenu daleko od Tajvana, Filipina, Japana, Australije, Indije i Južnog kineskog mora.
Trump ne želi da Zaliv postane rupa koja ponovo guta američku energiju. Njegov cilj je da krizu zatvori kao problem, da Iran disciplinuje dovoljno da ne može da drži svet kao taoca preko Hormuza, da Saudijsku Arabiju vrati čvršće u američki okvir i da preko Abraham Accords napravi regionalnu arhitekturu u kojoj Amerika ne mora sama da gasi svaki požar. Takav aranžman ne bi bio samo bliskoistočni mir, već oslobađanje strateškog prostora za mnogo ozbiljniji obračun sa Kinom.
Abraham Accords nisu samo ceremonija, potpis i fotografija u Beloj kući. To je pokušaj da se napravi novi Bliski istok u kojem Izrael više nije izolovani američki saveznik okružen neprijateljima, već deo šireg bezbednosnog sistema zajedno sa Emiratima, Bahreinom, Marokom, a potencijalno i Saudijskom Arabijom. Ulazak Rijada bio bi centralni događaj, jer Saudijska Arabija nije obična država Zaliva, već čuvar Meke i Medine, srce sunitskog sveta, energetska sila i politički simbol bez kojeg nijedan novi regionalni poredak nema punu težinu.
Kina je gurala potpuno drugačiju sliku regiona. Njeno posredovanje između Irana i Saudijske Arabije bilo je zamišljeno kao dokaz da Peking može da bude novi arbitar u prostoru koji je decenijama zavisio od Vašingtona. Kineska poruka bila je jednostavna: Amerika donosi ratove i blokove, Kina donosi trgovinu, energiju, infrastrukturu i balans. Iza te fasade stajala je hladna računica da Saudijska Arabija ne sme potpuno da se vrati pod američki kišobran, da Iran mora ostati dovoljno jak da vezuje američku pažnju, a da Zaliv mora ostati otvoren za kineski uticaj.
Saudijska Arabija je glavna nagrada jer se preko nje lomi ceo odnos snaga. Ako Rijad ostane u ravnoteži između Amerike, Kine i Irana, Peking zadržava prostor da se predstavlja kao mirniji, trgovački i diplomatski partner. Ako Rijad uđe u američko-izraelski bezbednosni okvir, kineska priča o novom multipolarnom Zalivu dobija ozbiljan udarac. Tada bi Amerika mogla da kaže da nije samo zaustavila Iran, nego da je ponovo postavila pravila igre u regionu.
Saudijci, naravno, neće ući besplatno. Njima treba američki bezbednosni pakt, napredno oružje, civilni nuklearni program i makar simbolično palestinsko pokriće kojim bi MBS mogao da opravda normalizaciju sa Izraelom pred arapskim i muslimanskim svetom. On ne može da izgleda kao čovek koji je samo potpisao ono što je Trumpu trebalo za trijumf; mora da izgleda kao lider koji je Saudijskoj Arabiji obezbedio status, zaštitu, tehnologiju i mesto u novom poretku.
Nuklearna dimenzija ostaje najopasniji deo cele igre. Ako Iran ostane na pragu bombe, Saudijska Arabija neće želeti da ostane bez sopstvene opcije. Ako Saudijci dobiju mogućnost obogaćivanja uranijuma, Turska, Egipat i drugi regionalni igrači mogu krenuti istim putem. Bliski istok bi tada ušao u novu logiku straha, gde svaka država tvrdi da traži samo osiguranje, dok se region polako pretvara u nuklearnu trku koju niko više ne može lako da zaustavi.
Najbolji ishod bio bi da niko u regionu ne dobije bombu. Iran bez nuklearnog oružja, Saudijska Arabija sa strogo kontrolisanim civilnim programom, međunarodni nadzor nad obogaćivanjem, američke garancije dovoljno jake da Rijadu ne treba sopstvena bomba, a Izrael pod pritiskom da ne širi nuklearnu senku preko celog regiona. To je stabilan model na papiru, ali istorija pokazuje da države retko biraju stabilnost kada im strah kaže da moraju imati poslednje osiguranje.
Trumpov izazov je da nuklearno pitanje ne ostane samo tehnički sporazum sa Iranom. Ako dobije papir na kojem Iran obećava da neće odmah praviti bombu, njegovi protivnici mogu to predstaviti kao novi Obama deal. Ako uz taj papir dobije Saudijsku Arabiju u Abraham Accords, onda može da kaže da nije popustio Iranu, već da je preuredio Bliski istok. Razlika između ta dva ishoda je ogromna: jedno je administrativni dogovor, drugo je geopolitička pobeda.
Deo prokineskih i antiameričkih analitičara dobro razume da se priča ne završava u Iranu. Njihov strah nije samo da će Amerika pritisnuti Teheran, već da će Trump prvo zatvoriti krizu u Zalivu, vezati Saudijce, neutralisati Hormuz kao kinesku energetsku polugu i zatim prebaciti stratešku težinu na Indo-Pacifik. Iz tog ugla Iran nije krajnji cilj, već kapija prema Kini, jer svaki stabilizovan front na Bliskom istoku oslobađa američku pažnju za Tajvan, Malaku i prvi ostrvski lanac oko kineske obale.
Hormuz je zadnja vrata kineske energije, Malaka je kinesko grlo. Kina može da gradi fabrike, luke, železnice i tehnološke gigante, ali ogroman deo njenog života i dalje prolazi morem, kroz uske prolaze koje ne kontroliše do kraja. Amerika ne mora da zatvori Malaku da bi Kina bila nervozna; dovoljno je da Peking zna da Vašington ima mrežu saveznika, baza i pomorske moći koja u velikoj krizi može da dodirne kinesku arteriju.
Tu se vidi veza između Irana i Tajvana. Ako Amerika ostane zauzeta Hormuzom, Kina dobija prostor da jača pritisak u svom susedstvu. Ako Trump uspe da Zaliv pretvori iz stalne krize u kontrolisani američki poredak, onda se glavni pogled premešta prema Malaki, Južnom kineskom moru i Tajvanu. To nije nužno najava rata, već poruka Kini da njena velika ambicija i dalje zavisi od ruta koje ne drži sama.
Ova kriza se zato ne može svesti na pitanje da li Iran ima uranijum, da li Saudijci ulaze u Abraham Accords ili da li Izrael dobija još jednog arapskog partnera. Iza svega stoji borba za kontrolu energetskih tokova, pomorskih prolaza, savezništava i psihologije moći u 21. veku. Amerika ne mora da pobedi Kinu direktnim sukobom; dovoljno je da joj pokaže da može da kontroliše ritam, prolaze i pritiske koji kinesku ekonomiju drže živom.
Trumpova poruka, ako ova strategija uspe, bila bi jasna: Amerika se vraća kao sila koja ne dozvoljava da je Zaliv zarobi dok Kina mirno gradi svoju mrežu uticaja. Iran se disciplinuje, Hormuz ostaje otvoren, Saudijska Arabija se vraća u američku orbitu, Abraham Accords postaju kičma novog regiona, a pravi strateški fokus prelazi tamo gde Kina oseća najveću nervozu, prema Malaki, Tajvanu i pomorskim arterijama bez kojih kineski uspon ne može da diše.
Mladen Trifunović
