„Ustaše, ustaše, ustaše…!“ odjekuje Srbijom koju su okupirale naprednjačke horde. Kad god ne znaju odgovore na logička pitanja, kad god ih surova realnost pritera u ćošak, kad god ih fakti uvedu u protivurečnost ova monstruozna uvreda je njihova prečica za povlačenje, spasonosni izlaz iz ćorsokaka, lozinka za sigurni beg.
Ona nije proizvod verbalnog hira, nekontrolisane frustracije, i još nekontrolisanije mržnje prema protivnicima. Da, ima svega od toga pomalo u tom reaktivnom emotivnom pražnjenu., ali najviše ima radikalskog opšteg političkog principa-ko tebe kamenom , ti njega nožem , ko tebe nožem, ti njega heklerom, ko tebe heklerom, ti njega haubicom…Nema granica, nema suzdržavanja, nema dna, samo kopanja što dublje i dublje, u sve poročniju prostotu, u sve neljudskije zlo.
„Ruke su vam krvave!“, „Ubice!“, „Spremamo vam ćelije!“
Bez suđenja, bez stručne analize dokaza, bez utvrđene krivice i spiska krivaca. Ove „naše“ parole bile su takođe proizvod opravdanog revolta, dugotrajne frustracije i nataloženog besa. Protokom vremena „spin doktori“ su zaključili da je neophodan kontraudar ovim ubitačnim optužbama koje potpisuju ne samo političku smrt, već i presude sa višegodišnjom robijom. Sve je trebalo svesti na reči, na simbole, na sementiku. A na tom terenu radikali su najveštiji, tamo nema pravila, tamo nema odgovornosti. Vi nama „krvavu ruku“, mi vama Piculu (njegove ruke su još krvavije), vi nama „ćelije“, mi vama „kuharicu“, vi nama „ubice“ , mi vama „ustaše“.
Ipak, postoji jedan suštinski previd u toj patološkoj (a)simetriji.
Ne može mene da „ubije“ preteška reč od prelakih ljudi. Moj pancir od njihovih dum-dum metaka jeste moja kredibilna samouverenost i moralna superiornost. Ja nemam NIKAKVE veze sa bilo kojim paravojnim formacijama, zločincima i masovnim zločinima, niti bilo kakvu plemensko-porodičnu-genetsku vezu sa Hrvatima. Moji su sa očeve strane iz junačke srpske Toplice, sa majčine iz Zaplanja (Suva planina). Poreklo može, ali i ne mora, biti i prednost i nedostatak-najčešće zavisi od okolnosti, skoro nikada od tebe. Još nešto-moji su preci vazda bili protiv okupatora. Jedan je (sa očeve strane) pre par vekova ubio nekog agu u Paraćinu i pobegao na jug, ka Toplici i tu se nastanio. Drugi je (sa majčine) dizao bune protiv Turaka u okolini Niša prema Suvoj planini i bio rastrgnut konjima u niškoj tvrđavi. O precima iz prošlog veka i njihovoj epskoj borbi u oba Svetska rata izližno je pisati.
Da, znam. Ne misle oni na ustaše iz doba genocidne NDH. Oni misle na „nove“ ustaše, sa starom ideologijom koja podrazumeva mržnju prema Srbiji i Srbima. Mražnju koju oni osećaju prema nama oni je projektuju na nas, pa sami postaju žrtve te projekcije koji onda dodatno uveličavaju da besmisla. To neumereno, neprikladno, neumesno uveličavanje mržnje dovodi ih do pojma koji tu mržnju simbolizuje, verbalizuje i konkretizuje. Ustaše!
Ali kod te vremenske korekcije postoji i previd i bumerang u komparaciji. Nismo mi bili deo organizacije koja je slala paravojne formacije, kriminalce povratnike i šešeljevski bašibozuk po raznim ratištima, to je radila vlast Vučić-Dačić u prvom mandatu. A ustaše su bile baš to-kriminalci, bašibozuk, paravojska. Nisu iza nas ostajale masovne grobnice, proterano stanovništvo i opljačkana sela i gradovi, već iza onih sa članskim kartama partija Vučić-Dačić koalicije. Opet, iza ustaša su ustajale masovne grobnice, pustoš i paljevine. Nije naš politički lider osuđen zbog zločina protiv čovečnosti, etničkog čišćenja i govora mržnje (opet ustaški specijaliteti), već lideri dueta Vučić-Dačić.
A što se ubica i krvavih ruku tiče, istorijska je činjenica da smo prebrojavali leševe i posle prve i posle druge crno-crvene koalicije. Repriza horora ili njegov nastavak i dalje traje, leševi i dalje isplivavaju, kosturi ispadaju iz ormara, jer popušta armatura kriminalne piramide posle višestrukih društvenih zemljotresa. Žrtva na Senjaku, žrtva na šinama, žrtve u Ritopeku, Doljevac, helikopter…
Zato su i nervozni, zato besne, zato histerišu. Jer kad im kažemo da su ubice, mnogo je istine u toj našoj „teškoj reči“, istina koja boli, istine koja peče. Znaju oni da nas njihovo„ustaše!“ ne dotiče, jer tu sem bezobrazluka, primitivizma i mržnje nema ničega i da su zbog te praznine njihovi meci bez punjenja, bez ubojnog zrna, jeftini ćorci.
Zato na taj prazni prasak ne treba reagovati, ne treba gubiti nerve, ne treba upadati u zamku. Samo, mirno, ustrajno i dostojanstveno.
I da-ruke su im krvave!
Do pobede!
dr Aleksandar Dikić
