Jermenski narod (njegova kritična masa jer narod ipak ne misli jednom glavom i ne oseća jednim srcem) definitivno je došao do tzv. tačke izdržljivosti. To se i ranije naslućivalo ali se pouzdano videlo na tek što proteklim parlamentarnim izborima 7. juna. Uprkos teškim nacionalnim porazima Jermenije pod vlašću Pašinjana u sukobima sa Azerbejdžanom tokom proteklih godina, koji su se završili slomom Nagorno Karabaha (jermenske „Srpske Krajine“) i egzodusom tamošnjih Jermena sa hiljadugodišnjih ognjišta, on je sa svojom partijom (Građanski dogovor) pobedio ultra patriotsku i od strane Rusije podržanu opoziciju. Dobio je 49,87 posto glasova i tako osvojio 64 (61%) od 105 poslaničkih mandata, a dve relevantne protivničke kolone dobile su 33,24 odsto glasova, odnosno osvojile su 41 mesto u Parlamentu (39%).
Jermeni su rekli „da“, makar i po njih bolnom, mirovnom aranžmanu sa Azerbejdžanom i posredno Turskom, te ekonomskom okretanju Zapadu. To je težak i, budimo realni, donekle nacionalno ponižavajući izbor, ali sasvim se da razumeti što veliki deo napaćenog jermenskog naroda želi individualno dostojan život i po cenu dela nacionalnog ponosa. Međutim, to ne znači da „obični“ a od velikih geopolitičkih igara i istorije umorni građani, radi željenog ličnog boljitka ne mogu da previde opasnost koja dugoročno vodi urušavanju suvereniteta njihove države pa i njenom suštinskom gašenju, sa ogromnom nacionalnom neizvesnošću za vekovima „klane“ ali srećom ipak i „nedoklane“ Jermene. Onima koji su ih kao opasnu prepreku između dva dela oguskih turskih naroda u prošlosti potiskivali pa i eliminisali, i dale su trn u oku ili tačnije klin u geopolitičkim interesima.
Kao što smo u prethodnim segmentima teksta videli, neželjene posledice jednostranog okretanja Jermenije Zapadu, uz mirovni sporazum sa Bakuom koji je uslov za labavljenje turskog obruča oko nje te samim time za povezivanje sa EU i SAD, predstavlja stavljanje jermenskih glava na panj, uz neizvesnost kada će (a ne da li će) nestati zapadni geopolitički prestiž koji sada može da ih zaštiti od neželjenih poteza onih koji drže britke sablje u rukama. A ako se navedeno desi (okretanje Zapadu uz raskid sa Rusijom), fatalni potezi bi bili spolja nezaustavljivim ako se Ankara, onda kada za to nastanu pogodne okolnosti, za njih odluči (ne Baku jer on nema veće ambicije od lokalnih, pa i nije egzistencijalna pretnja Jerevanu iako mu je regionalni oponent).
Tako smo, ali u jermenskom kontekstu, stigli do nama dobro znane priče o više spoljnopolitičkih stubova (u našem slučaju ima ih četiri). Radi se o dоktrini izbаlаnsirаnе, iako u raznim sferama asimetrične, sаrаdnjе sа višе inostranih velikih cеntаrа mоći. U srpskoj varijanti su kao takvi s razlogom definisani Brisel, Vašington, Moskva i Peking. U jermenskom okruženju situacija je još komplikovanija jer tu su, umesto Kine, ali svakako i sa njom tek iza korak ili dva, Ankara i Teheran. Zbog aktuelnih dešavanja u Persijskom zalivu sveobuhvatna saradnja Jermenije sa svima njima deluje naizgled fantastično, ali nije baš tako. Vreme leči sve, a ono brzo leti.
Jermeni, ako bude mudrosti u njihovom državnom vrhu, sada bi pragmatično trebalo da počnu da grade svoju održivu spoljnopolitičku konstrukciju, koja bi im otvorila kapije ekonomskog prosperiteta, i dugoročno garantovala bezbednost. Pašinjan koji je pobedio na ključnim izborima, bez preterivanja dobio je priliku da pruži ruku Moskvi, na način koji ona ranije ne bi prihvatila a sada je, skoro sigurno, pragmatično voljna da uvaži.
Rusija je Jermeniju počevši od 2018. godine, doživljavala kao pobunjeni segment u zoni svoje prevlasti, te je nastojala da u njoj ponovo dobije vlast koju je smatrala sebi bliskom. Sada se konačno uverila u to da tako nešto u dogledno vreme nije moguće, pa će biti otvorena za redefinisanje saradnje na način koji joj garantije makar zaštitu vitalnog minimuma interesa, a to je nepresecanje njene kroz Jermenije zamišljene kopnene linije „sever-jug“ (što daje dodatnu težinu celoj toj zemlji a ne samo njenom jugu) te sprečavanje prenošenja turbulencija na Kaspijsko jezero sa morskim značajem strateškog karaktera.
Drugi deo jermenske geopolitičke podloge jedino mogu da budu SAD. Tramp želi da podrži svoj međunarodni prestiž sa refleksijama na američku unutrašnju politiku, ali i da otvori prostor za poslovanje velikih kompanija iz njegove zemlje u vezi sa stvaranjem „Zangezurskog koridora“ pod nekom vrstom američkog protektorata. Uz to je američkom predsedniku namera i da u kavkaskom regionu zađe Iranu iza leđa, sa potencijalnim i to mnogo opasnijim kaspijskim dometima u sledećoj fazi. No, snovi su jedno a stanje na terenu je nešto drugo. Vašington racionalno ne može da ne vidi da pošto je Teheran potvrdio svoju čvrstinu, zamišljeno je krajnje neizvestan i rizičan posao na prostoru koji je suštinski vojnopolitički odsečen od SAD te ta sila tu mora tek posredno da nastupa oslanjajući se na nesigurne geopolitičke pontonske mostove.
Ako i oko Jermenije stvari eskaliraju iole nalik onome viđenom na Srednjem Istoku (gde SAD imaju baze i direktan pristup pa im uprkos tome stvari tu ne idu ni približno kako su planirale), Amerikanci bi se našli u sendviču između Rusa i Iranaca, oslonjeni na prilično nepouzdanu Tursku. Zbog hipotetičkog kaspijskog goluba na grani, Vašington bi tako bolno ostao i bez jermenskog vrapca skoro pa u ruci, sa ostvarivim brzim finansijskim dobicima i propagandnim dometima (kako za Trampa lično tako i SAD čiji se ne samo arapski klijenti kolebaju jer su videli da lako mogu da postanu glineni golubovi u tuđoj igri, pa je toj sili više nego korisno brzo i demonstrativno sticanje novog bar „polusaveznika“).
Stoga je za očekivati i fleksibilnost Bele kuće. Spremnost za kompromise proizlazi iz nemogućnosti da se postigne maksimum ili iz sagledavanja prevelikog rizika skopčanog sa pokušajem da se ka njemu odlučno ide. SAD su u vezi sa Jermenijom, uzimajući u obzir njihovu polaznu poziciju, u još izazovnijem ali i profitabilno primamljivijem položaju od Ruske Federacije. To su koordinate u kojima bi Jerevan smisaono utemeljeno mogao da predloži Vašingtonu i Moskvi da zajednički budu garantne sile jermenskog suvereniteta nad „Zangezurskim koridorom“ (drugačije rečeno „koridorom zapad-istok“), koji bi opet bio tako definisan da ne isključuje ni ukrštanje sa drugim pomenutim komunikacijskim pojasom tj. „koridorom sever-jug“.
Američko političko i ekonomsko prisustvo u Jermeniji – kroz planirane strateške investicije i predloženu regulativno-bezbednosnu ulogu u južnom delu te zemlje – obezbedilo bi Vašingtonu puni uvid u ono što se tamo generalno dešava te onemogućilo vojnu upotrebu rusko-iranskog projekta u njegovom kopnenom delu. Kaspijski segment istog je nešto drugo i tu su stvari već postavljene kako Moskva i Teheran žele, pa bi u vezi Jermenije, kako to naš narod kaže, i vukovi mogli da postanu siti, i tuđe ovce ostanu na broju. Svi oko toga mogu da se slože!
Na Jermeniji je, ako nacionalno utilitarno a ne politikantski bude vođena (uzimajući u obzir samo kratkoročno interes vladajućih struktura), da sada ponudi Rusiji potvrđivanje vojnopolitičkih i drugih sporazuma koje ima sa njom, uz predlog da se i ona uključi u projekat „Zangezurski koridor“ ruku pod rusku sa Amerikom, ali uz njen verovatno većinski udeo u vlasništvu tamošnje infrastrukture i u upravljanju istom. To bi bila kompenzacija za to što za razliku od Rusije koja je vojno već tu, Amerika na taj način ne bi bila i u buduće prisutna (što bi i njoj zbog strateških limita bilo opasno i da pokuša da postigne) te ne bi bila pretnja Moskvi, niti Teheranu.
Sve to je polazeći od onoga što već postoji ili je održivo, odnosno s druge strane suviše je rizično da se nameće – u duhu geopolitičke interpetacije ekonomske tzv. kost-benefit analize – i te kako moguće. A na jermenski startno upareni dogovor sa SAD i Rusijom, lako bi se nadovezao i aranžman sa Turskom i Azerbejdžanom koji se već „krčka“, a koji bi osigurao njihove ekonomske i druge interese, ali na način da se ni u kom slučaju ne ugrozi jermenska budućnost.
Ankara zbog toga ne bi bila presrećna, ali ne bi imala prostor, niti smisaoni razlog (osim prikrivenog ekspanzionizma koji i tako za sada ne priznaje), da čitavu stvar sabotira. Uskočila bi u već na magistralni kolosek postavljeni jermensko-američko-ruski voz. Što se Brisela i Teherana tiče, iz raznih razloga ni oni ne bi bili oduševljeni, ali ni njihov radijus dejstva u novonastalim okolnostima ne bi bio preveliki, te bi svakako prevladao interes da se na način koji je moguć uključe u celu priču.
Ako Jerevan uskoro racionalno preuzme inicijativu – što je da ponovim i te kako moguće ako u krugu pobedničkog jermenskog Građanskog dogovora prevlada nacionalni pragmatizam (koga nije da tu nema) nad nemalim ideološkim EU fanatizmom (još sterilnijim nego kod nas) – Jermenija ima istinsku šansu da utemelji svoju budućnost na primeni strategije više dobro isprojektovanih i sagrađenih spoljnopolitičkih stubova.
To i samo to, a ne jednostrano svrstavanje, toj namučenoj zemlji može da obezbedi održiv spoj ekonomskih perspektiva i nacionalne bezbednosti. Toliko o Kavkazu. Vreme je da okončamo jermensku istorijsku i geopolitičku ekskurziju. U poslednjem nastavku polazeći od dosada rečenog, ovaj tekst će biti završen na srpskom delu „brdovitog Balkana“ na kojim je i započet.
Dragomir Anđelković
