Ovako su o pravoslavnom hrišćanstvu, duboko utemeljenom u srpskom narodu, pevali njegovi najbolji i najpobožniji sinovi i kćeri iz redova Bogomoljačkog pokreta ili Pravoslavne narodne hrišćanske zajednice, koju je između dva svetska rata predvodio najveći Srbin posle Svetog Save, neponovljivi i neumorni propovednik i misionar Pravoslavlja – Sveti Vladika Nikolaj Žički i Ohridsko-Bitoljski (inače i autor mnogih bogomoljačkih pesama, pa i ove čije smo stihove pozajmili za naslov ove kolumne: „Naša vera pravoslavna”). Ovaj čudesni društveni pokret potekao je iz običnog naroda nakon svih užasa Prvog svetskog rata kada se osetila duhovna kriza i tragalo za smislom života posle svih pokolja među narodima u srcu civilizovane Evrope.

Ova jedinstvena srpska religiozna renesansa odigrala se u dubini bića narodnoga, najpre kod prostodušnog seoskog sveta koji je bogotražiteljski hteo da oživi svoj duhovni život i krenuo za Bogom kao apostoli za Hristom u svoje vreme. Tako su nastale male hrišćanske zajednice, buduća pravoslavna bratstva koja su se sabirala po kućama, crkvama i manastirima u cilju čitanja i tumačenja Svetog Pisma, molitve, pevanja pobožnih pesama i sveukupnog ispravljanja ličnog života kroz Svete Tajne Crkve. Uoči velikih hrišćanskih praznika bogomoljci su pešačili satima, često bosonogi i ispošćeni, noseći crkvene barjake i pevajući crkvene pesme, do najvećih srpskih svetinja gde bi čitave dane i noći prisustvovali bogosluženjima, pevali molitvene pesme i razgovarali o Bogu. Ko bi danas rekao da je centar i centrala ovog duhovnog ustanka srpskog naroda, kako ga je nazvao Sveti Nikolaj Srpski, bio u Šumadiji i Kragujevcu, a da se onda granao širom Žičke eparhije i svih drugih delova Srpske Crkve i Srpstva u tadašnjoj Kraljevini.

Pred Drugi svetski rat, koji je nemilosrdno prekinuo ovaj epohalni duhovni polet, Bogomoljački pokret je imao više desetina bratstava, više stotina hiljada članova, redovne tromesečne sabore, svoje misionarske tečajeve i obučene misionare koji su išli u narod, svoju štampariju i bezbrojna izdanja duhovnih časopisa, knjiga i listića.
I ondašnji bogomoljci izazivali su kontroverze i podsmeh u javnosti, optuživani za sve i svašta, odbacivani čak i od dela sveštenstva i episkopa, sve dok Bogomoljački pokret nije dobio blagoslov vrha Crkve, a duhovno rukovođenje preuzeo Sveti Vladika Nikolaj, ispravljajući sva izvitoperenja koja se moraju pojaviti u svakom religioznom zanosu. Kao najznačajniji duhovni plod Bogomoljačkog pokreta između dva svetska rata, a posebno pod komunističkom okupacijom posle Drugog svetskog rata, jeste brojno monaštvo i sveštenstvo koje je poteklo iz bogomoljačkih porodica i tako očuvalo Srpsku Crkvu i manastire.

Tako i danas, povodom čudesnog događaja masovnog poklonjenja Presvetoj Bogorodici u Hramu Svetog Save u Beogradu, mnogi u našoj javnosti izražavaju sprdnju pa i otvorenu mržnju prema vernom narodu koji u ogromnom broju dolazi da se pokloni Pojasu Presvete Bogorodice. Jer, ma kolika relikvija ili svetinja bila u pitanju kao povod, ovo je zapravo dirljiv pokazatelj ljubavi srpskog naroda prema Bogu i Presvetoj Bogorodici, koja itekako postoji u dubini bića našeg naroda.

U Srbiji je većina građana religiozna, poštuje svoju veru i tradiciju, zna za svetinje. Postoji ekstremna manjina lažnih vernika i lažnih patriota na vlasti, koji su spremni da sve, pa i svetinje, zloupotrebe u marketinške svrhe, kao i da svoju izdaju Kosova i Metohije i lopovluk probaju da sakriju iza loše odglumljenog naglog nastupa religioznosti, dalekog od svakog duhovnog samopreispitivanja i pokajanja. Sa njima u paru uvek funcioniše i igra razne duple pasove, kojima jedni druge promovišu i održavaju, druga ekstremna manjina prozapadnih građanista drugosrbijanaca koja ovih dana đavoimano sikće na prizore nepreglednih kolona pobožnih ljudi koji satima čekaju da bi se poklonili svetinji. Ovi neotitoisti, večiti mrzitelji svega što je srpsko, a posebno vere naše, ne mogu da razumeju da je versko pravo neotuđivo ljudsko pravo u svim narodima sveta i da ga ne mogu ukinuti Srbima, ma koliko to bolesno želeli. Niti bi uopšte smeli da vređaju verska osećanja srpskog naroda koji je upravo na temeljima te vere napravio svoju državu, prosvetu, kulturu… Oni bi i danas, kao 1945. godine, prekim sudovima da rešavaju svako javno ispovedanje vere u našem društvu, kao da je Tito još uvek živ. Oni bi u trenutku obukli kožne mantile i krenuli iznova da streljaju svakoga ko se ne uklapa u novi ateistički poredak, kao što su to radili njihovi genetski i ideološki preci.

Pravoslavna vera je duboko ukorenjena u srpskom narodu, kao i rodoljublje. Na ta dva stuba počiva čitava srpska istorija, to je njen smisao – dučićevska vera u Boga i Srpstvo. Ma koliko često izgledalo da nismo više onaj narod koji smo nekada bili, da nismo na tom nivou pobožnosti i patriotizma naših predaka, iznenade nas pozitivno te najupečatljivije slike savremene srpske religioznosti kakva je, recimo, bila sahrana Svetog Patrijarha Pavla ili ovo pokloničko putovanje stotina hiljada ljudi u susret Presvetoj Bogorodici. Duhovno je živ ovaj narod i dok je tako ima nade za nas i naše sveukupno spasenje, kako duhovno tako i svenarodno, društveno i državno.

Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri